Spike Lee je sigurno jedan od poslednjih pravih filmskih autora čiji filmovi imaju dušu, koji se ne plaše kreativnog rizika i koji su tokom cele karijere ostali dosledni samome sebi i svome stilu. U svojim filmovima se direktno ili indirektno bavi rasnim pitanjima afro-amerikanaca u SAD, smenjuje teme međurasnih odnosa, diskriminacije, uticaja medija na svakodnevni život, siromaštva, urbanog kriminala i drugih društveno-političkih problema.
On tokom cele karijere izaziva kontroverze zbog proste činjenice da nema dlake na jeziku i nema problem da kaže ono što misli. Mnogi se slažu da uveliko preteruje sa svojom procrnačkom propagandom i da potura rasizam pod maskom antirasizma. Činjenica je da je svojim filmskim uspesima dobio priliku da bude portparol svojih ljudi, a on je sa tom prilikom otišao u krajnost, pa danas u njegovim filmovima više gledamo iznošenje političkih stavova nego umetnost.
Kao autor koji je većinu svojih filmova smestio u urbanu sredinu, iznenadio sam se kada sam čuo da se priča filma Da 5 Bloods odvija u prašumama Vijetnama. Iskreno, nisam očekivao klasičan ratni film već nešto u njegovom stilu, da povuče jasnu paralelu između dešavanja u današnjoj Americi i onoj iz sedamdesetih tokom rata u Vijetnamu. Premisa filma je veoma jednostavna – četvorica crnih vijetnamskih veterana Pol (Delroy Lindo), Otis (Clarke Peters), Edi (Norm Lewis) i Melvin (Isiah Whitlock Jr.) dolaze u Vijetnam kako bi u prašumi pronašli ostatke svog saborca Normana (Chadwick Boseman) koji je poginuo u borbi.
Ispostaviće se da potraga za Normanovim ostacima nije jedini njihov motiv dolaska u Vijetnam. Tokom rata su bili u misiji spašavanja sanduka sa zlatnim polugama koji je zajedno sa avionom pao na neprijateljsku teritoriju. Oni su to zlato pronašli i sakrili, a nadređenima su prijavili da je misija prošla neuspešno. Sada se u priču ubacuju Francuz De Roš (Jean Reno), koji će im pomoći da iznesu zlato iz zemlje i Tien, bivša prostitutka sa kojom je Otis ostvario posebnu vezu tokom rata.
Film otvara podsetnik iz prošlosti u kome vidimo turbulentne sedamdesete kada se odvijao Vijetnamski rat, kada su izbijali veliki protesti u SAD i kada su jačali pokreti za građanska prava. Afro-amerikanci su slani u jugoistočnu Aziju da vode tuđe ratove, da se tamo bore da drugi imaju ono što oni nemaju kod svoje kuće. U scenama flešbekova koje su vizuelno predstavljene filmskim metodama iz tog doba, naše likove predstavljaju isti glumci, čime priča održava emocionalne i tematske veze iako je to pomalo komično. Scenario zaista kvalitetno predstavlja ove likove, njihova razmišljanja i njihovu vezu koja nije prekinuta sve ove godine.
Svakako najosnovnija poruka ovog filma je da se za učesnike rata isti nikad ne završava – kvartetu veterana prošlost definiše sadašnjost, a najviše Polu, čiji um nikada nije ni napustio Vijetnam. On pati od post-traumatskog sindroma koji ga svake noći podseća na strahote rata, često eksplodira u naletu besa i ima loš odnos sa svojim sinom, koji neplanirano dolazi za njim u Vijetnam. Pola progoni Normanova smrt, koji je bio njihov harizmatičan vođa, koji je podučavao svoj odred crnu istoriju i smirivao njihov bes zbog ubistva Martina Lutera Kinga.
Scenario je pun dijaloga koji se najčešće bave prošlošću i trenutnim stanjem naših protagonista, sa porukom da su ljudi, uprkos prošlosti, i dalje sposobni činiti dobro. Potraga za zlatom donosi nove izazove i stvara napetost unutar grupe, naročito oko toga šta bi trebalo učiniti sa njim i šta bi Norman uradio. Međutim, moram konstatovati da sam sve ovo pratio bez nekog većeg interesovanja jer sam, kako je film odmicao, sve manje i manje bio angažovan oko priče i njenih detalja – više sam posmatrao kako su glumci iz serije The Wire ostarili tokom godina nego šta su tačno imali da kažu.
Razlog tome je što je Da 5 Bloods mnogo manje zabavan i zanimljiv nego što sam očekivao, naročito jer traje kao ratni epski film što on svakako nije. Razumem potrebu da se ostane dosledan svom stilu i da se ostane politički angažovan, ali sam izgleda oguglao na Spajkove stavove koji su isti u svakom filmu, samo kao podlogu imaju drugačiji žanr. Kao velike pluseve ću navesti vizuelni utisak, glumu neverovatnog Delroja Linda (naročito u scenama kada iznosi monolog u kameru) i muziku Marvina Geja, ali oni jednostavno nisu dovoljni da poprave bled utisak koji je ovaj film ostavio na mene.
Da 5 Bloods je još jedan karakteristično stilizovan rad u filmografiji Spajka Lija kome je u poslednjih nekoliko godina postalo bitnije da iznese svoje društveno-političke stavove nego da predstavi film koji će angažovati gledaoce koje previše ne zanima pozicija afro-amerikanaca u američkom društvu.
moja konačna ocena: 5/10
