Siguran sam da mnogi od vas imaju nekog režisera koji je baš po vašoj meri, jednog koji snima filmove onako kako bi ste ih vi snimili. Jednog koji insistira na onome na čemu bi ste i vi insistirali. Jednog čije filmove bez izuzetka opet i opet gledate. Jedan takav, za mene, je sasvim sigurno veliki čarobnjak natprirodnog Giljermo del Toro (Guillermo del Toro), a film o kome danas pišem je njegovo najnovije ostvarenje, Crimson Peak iliti Grimizni vrh.
Kao što sam već rekao, Del Toro je jedan od mojih omiljenih režisera, a razlog je jednostavan, slika svoju bogatu maštu na veliko platno, baš kao što bih ja moju. Kreator natprirodnog, bajkovitog sveta, sa svim svojim čudesima, lepotom i stravom koja vreba u senkama te iste lepote. Njegov svet je uvek bogat, raskošan u bojama, izrezbaren bezbrojnim detaljima, prožet metaforama izraženim jakim koloritom. Tu obitavaju neka od najčudnijih i najstrašnijih likova koje smo imali priliku gledati. To je mesto gde se dešavaju čudesne priče i gde ljudi silaze kako bi rešili neke od misterija života koje ih muče u svetu naše svakodnevnice, ali i da bi se suočili sa senkama ljudi koji su tu zatočeni raznoraznim posledicama svojih svetovnih dela. Zbog svega navedenog, Del Toro je režiser čije filmove ću uvek sa radošću pogledati, pa tako sam i ovaj.
Priču nam pripoveda Edit (Mia Wasikowska), a započinje je rečima da veruje u duhove. Priča počinje na dan smrti njene majke, dok je Edit još uvek bila devojčica. Te noći, nakon sahrane, posetio je duh njene majke, ostavivši zastrašujuće upozorenje: Pazi se Grimiznog vrha. Prošlo je četrnaest godina od tada i Edit je sada jaka mlada žena koja želi da se izvuče iz stereotipa krute, konzervativne zajednice u kojoj živi. Ona je pisac i želi da nađe izdavača za svoju priču o duhovima. Iako joj je otac veoma bogat i uticajan industrijalac ne uspeva da pokori ograde konzervatizma, gde je jedino prikladno za ženu da piše ljubavne romane i tome slično. Baš u toj borbi za svoje ideale u njen život ulazi Tomas (Tom Hiddleston), mladi plemić iz Engleske. Taj susret će joj potpuno preokrenuti život i povesti je u nezamislivu i strašnu avanturu, gde će staro upozorenje s onog sveta konačno postati stvarnost…
Od prvog kadra znao sam da me očekuje još jedan praznik za oči željne kolorita i oslikane atmosfere kakvu samo Del Toro (uz Tim Bartona) zna da mi podari. Od prvog kadra jasno je da će film biti vizuelno zadovoljstvo u kome ćete se brčkati, srećni kao mali prasići u blatu. Vaše emocije će izazivati boje i čitavo okruženje kojim Del Toro barata kao kamerom, pričom, glumcima. U ovom filmu boje i okruženje su jednako važni, ako ne i više od same priče i glumaca, jer njima Del Toro vešto manipuliše i prenosi nam direktno osećanja koja želi u nama da probudi. Tako je jasno da crno predstavlja smrt i to tako jasno u kontrastu sa belim snegom, da jednostavno možete osetiti njenu težinu koju ostavlja na ljude. Nasuprot crnoj tu je bela boja i boje svetlosti u kojima je čitavo vreme okupana Edit. Edit je izvor svetlosti, nevinosti, a time savršena meta za mračne sile koje vrebaju iz mraka. Edit jednostavno sija kroz čitavu priču, a to posebno dolazi do izražaja dok hoda kroz mučan svet i hodnike Alerdejl Hala ili Grimiznog vrha kako ga zovu.
Zagasite boje zelenog i plavog baršuna oslikavaju lepotu Tomasa i Lusile Šarp (Jessica Chastain). Elegantne boje grandiozno lebde kroz okolni svet i veoma lako izazivaju pažnju svetle Edit. One donose osveženje u sivi i hladan svet krutih pravila i nepoštovanja i gušenja slobode koju bi svetlost da prospe svud oko sebe. Tako i ne čudi da svetlost biva lako privučena i očarana zavodljivim baršunom. Taj baršun je gladak pod rukom, topao i zavodljiv oku, ali isto tako u pozadini se nazire nešto što baca senku na te jake boje.
Grimiz, boja tako posebna i tako važna za celi film. U nju je umočeno celo mesto gde naša priča dobija konačni vrhunac i rasplet. To mesto zovu Grimizni vrh zbog boje gline, boje zemljišta na kome stoji. Čitav taj predeo obitava na krvavo crvenoj zemlji gde malo šta raste, sem sive žbunolike trave. U centru crvenog sveta nalazi se kuća mračnih zidova, bogato isklesanih. Unutrašnjost je još bogatija. Sve je okupano jakim bojama zelene u kojoj se ogledaju prelepe skulpture i nameštaj. Međutim, ta lepota je odavno izgubila svoj sjaj.
Njene jake boje su zagašene tamnim senkama i prošarane crvenom koja izvire sa svih strana, teče niz zidove, izvire iz poda, a cela građevina svakim danom sve više se utapa u svom crvenom grobu. Baš u tom grandioznom, prelepom i zastrašujućem ambijentu zakoračiće svetlost Edit i sukobiće svoje postojanje sa postojanjem grimiznog užasa. Baršun će u toj atmosferi još više potamniti, a senke u pozadini će isplivati na površinu.
Del Toro je još jednom uspeo da me očara svojim svetom koji je oslikao. Nakon nekoliko izleta u sci-fi vratio se gotici, koja mu nekako prirodno leži. Kao i u Panovom Lavirintu, uspešno nam je prikazao jednu priču o ljubavi smeštenu u bajkoviti svet gotike, gde duhovi obitavaju, gde stvarnost gubi svoje niti i prepušta ih svetu natprirodnog, gde se najbolje mogu ispričati neke fantastične priče. Kao što sam rekao, Del Toro je samim okruženjem, bojama, kostimima i fotografijom uspeo da napravi najveći deo posla i da ih koristi kao živi materijal kojim će nam preneti emocije koje želi. Želeo je da napravi nešto grandiozno i, po njegovim rečima, da horor žanru vrati nekadašnju slavu starih horor filmova. Mislim da je u tome uspeo, jer retki su filmovi koji imaju ovako raskošnu produkciju, lokacije, kostime, pa i glumačka imena, a da su u stvari horor film. To možete jedino još da vidite kod njega i Tim Bartona.
Vodeći glumački trio Mia, Tom i Džesika su imali veoma zahtevan posao. Pri tome ne mislim na njihove uloge, njih su sjajno uradili. Prvenstveno mislim na to da su se morali izboriti sa jakom konkurencijom koju su imali u celokupnoj, već opisanoj, atmosferi koju je Del Toro stvorio i kojom je baratao kao sa živom stvari. To im je bio, verujem, veliki izazov, kako izneti ulogu i ne utopiti se u svo to blještavilo. Izazov je bio veliki, zbog toga su i njihove uloge utoliko sjajne, jer su uspeli da mu uspešno odgovore. Možda me najviše dojmila Džesika, koja je ovde ledena mračna kraljica. Dan pre sam je gledao u The Martian i ovde je potpuno drugačija tako da je utisak bio još jači.
Jedino što mi je nekako izmicalo od svega ovoga je scenario, tj. priča. Ona je zanimljiva, ali u isto vreme nije teško pretpostaviti njenu misteriju. Time se malo gubi na napetosti, koja je npr. u Panovom Lavirintu bila skoro nepodnošljiva do samog kraja. Ipak, uz sve ostale odličnosti Grimiznog Vrha, ta mala nedoslednost se lako izgubi.
Crimson Peak je još jedna potvrda grandioznosti i majstorstva Del Tora kao autora. Svojim očima ćete sasvim sigurno pružiti zadovoljstvo gledajući ovaj film. Gotička horor-ljubavna priča uvijena u nesvakidašnje bogat i šarolik svet mračne bajke je sve ono što želite da vam jedan ovakav režiser stvori, a glumci sa ovakvim svojim ulogama posluže za jedno savršeno filmsko veče.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
