Kvalitetna glumačka izvedba često zna da filmove izvadi iz kaljuge proseka, a ponekad se desi da ta izvedba sve ostalo baci u drugi plan. Zbog toga se nakon nekoliko godina retko ko seća onoga što je gledao, ali se svi sećaju uloge nekog od glumaca ili glumica. Takav je slučaj sa filmom Crazy Heart koji je ostao upamćen pre svega po neverovatnom performansu Džefa Bridžisa (Jeff Bridges).
Bridžis tumači kantri muzičara Bada Blejka čiji su dani slave daleko iza njega. Nalazi se na turneji i svira po lošim lokalima na jugu, ostario je, nema novca, muče ga konstantna putovanja i notorni je alkoholičar. Izdavačima nije više zanimljiv, već duže vreme nije napisao neku pesmu, a sujeta mu ne dozvoljava da ponovo sarađuje sa Tomijem (Colin Farrell), momkom kome je pokrenuo karijeru i koji je danas veoma popularan. Svakodnevnicu mu menja upoznavanje sa novinarkom Džin (Maggie Gyllenhaal), samohranom majkom, koja uspeva da mu pokrene davno zaboravljenu inspiraciju, ali i da ga natera da odredi koji su njegovi prioriteti u životu…
Postoje brojni filmovi koji kao temu imaju propale muzičare i njihove pokušaje da se vrate stazama uspeha i ovaj rad Skota Kupera (Scott Cooper) je upravo jedan od njih. Smešten u monotone, ali živopisno snimljene predele američkog juga, sa predvidljivom pričom i tempom koji je sporiji nego što je (možda) potrebno, ovaj film se skoro u potpunosti oslanja na dve stvari – izvrsnu glumu, pre svega Džefa Bridžisa, i kantri muziku čije izvođenje zauzima dobar deo radnje. Upravo su gluma i muzika pokupili nekoliko bitnijih nagrada na filmskim festivalima i prva su asocijacija na ovaj film.
Kao što sam spomenuo, priča je sporijeg tempa, ali to sigurno nije problem kada bi primećivali neke jake dijaloge, napete scene, monologe koji inspirišu (s obzirom da je tema takva) ili bar nešto što će nas trgnuti iz letargije u koju upadnemo nakon nekih pola sata gledanja. Lik Bada Blejka je iznenađujuće ljudski, njegov lik se razvija i njegova priča je živopisna, ali je ispričana bez nekog pravog intenziteta, što može biti odbojno. Takođe, konačni utisak će mnogo zavisiti od toga kakvo je mišljenje gledaoca o kantri muzici.
Prva asocijacija na Džefa Bridžisa je svakako uloga koja je obeležila njegovu karijeru, a to je The Dude iz filma The Big Lebowski – tom ulogom je stekao kultni status, njegov lik je pokrenuo filozofski pokret (dudeism) i stekao je planetarnu popularnost. Oduvek je smatran odličnim karakternim glumcem, ali je ulogom Bada Blejka pokupio Oskara i naplatio sve pohvale koje je dobijao tokom karijere. U filmu i glumi i svira i peva, a ne baš vrhunski glas se može smatrati produktom dugogodišnjeg alkoholisanja lika kojeg tumači.
Bridžis je od Bada Blejka napravio toliko ubedljivu ličnost da mnogi mogu pomisliti kako je on realan lik koji se muči po usputnim bircuzima. Toliko se uživeo u ulogu da mi prosto ne znamo gde se završava Bridžis, a gde počinje Blejk. Izrazito harizmatičan i pomalo čangrizav, Bridžis je ubedljiv kao nikada do sada. Megi Gilenhajl nije nešto previše oduževila, a pravo iznenađenje je Kolin Ferel kao Tomi, za kog se ispostavlja da nije loš kao što bi se moglo zaključiti. Spomenuću i starog majstora Roberta Duvala (Robert Duvall) u sporednoj ulozi.
Crazy Heart je pre svega film u kome je Džef Bridžis tumačio (verovatno) ulogu karijere, a zatim i manje-više klasična priča o propalom kantri muzičaru, koji je u potrazi za nečim što će ponovo njegovom životu dati smisao. U ovom filmu nećete videti ništa novo, ali može odlično poslužiti kao dvočasovno opuštanje nakon napornog dana.
moja konačna ocena: 8/10
