Najlepše stvari su uvek one stvari koje se događaju nepredviđeno i uglavnom budu baš stvari koje u tom trenutku najviše trebamo, a ujedno su i stvari koje nas mogu najviše boleti. Ljubav je skrojena od boli, blagostanja, sklop je plača i smeha, neobjašnjiv efekat koji nam crpi energiju, ali nam je istovremeno i daje. Jednostavno ne znam kako da počnem uvod u ovaj film, zato i trabunjam o svemu ovome što pokreće ljude, menja ih, nadograđuje, a sve to u korelaciji sa vremenom koje poput peska propada u beskraj. U jednom trenu spaja, u drugom razdvaja.
Dok pišem ovaj osvrt u grudima mi od uzbuđenja srce nemirno stenje, jer se vraćam u Hamletov grad iz pokretnih slika, presabiram se, testiram koliko je svež i jak taj efekat koji se rodio u meni, tako da nespretno lebdim tražeći prave reči, izraze, milujući slova po tastaturi, kako bi vam što lepše dočarao šta je to toliko dobro da vas navede da se i vi osećate upravo ovako kao i ja. The Two Of Us Have Melted Into One šuškavo hrapavim glasićem, pomalo na rubu suza, pevuši Efi (Frederikke Dahl Hansen), svome duplo starijem Romeu iz Kanade, a on je u nekoj nirvani, doslovnom delirijumu kupljen zaljubljen i izgubljen već odavno.
Mark Raso (Mark Raso), diplomac na MFA Film Program at Columbia University, je potencirao tu dozu kontroverze opasno vrludajući skliskim cestama do konačnog cilja, ali sa odlično pripremljenim gumama za sve vrste vremenskih nepogoda. Uspeo je u naumu da ispriča malu priču, iskonskih osećaja, Sirkovski isprepletenu fizikalno nevidljivim preprekama koje se mogu preskočiti, ali zbog straha i iznenadne zapljuskujuće doze morala stvorila se bojazan šta nas čeka iza toga zida. Inače, režiser je jako mlad autor, debitant, raskošni talenat koji se pre ovog celovečernog filma kitio mnogim nagradama za kratke storije, od kojih ću izdvojiti prestižnu nagradu studentske akademije iliti zlatnu medalju za film Under (2011).
Copenhagen (2014) i ja smo se našli, a isto se nismo tražili. Našli smo se slučajno, jer me po nekom defoltu u filmovima privlače naslovi gradova. Oni po nepisanom pravilu znače i besplatnu turističku slikovnicu tog mesta, a mnogo toga i govore o samoj radnji. Naravno da očekujem da me kamere prošetaju po ulicama i kulturnim zamenitostima, dočaravajući life style i navike meštana i njihov način razmišljanja, da mi prenesu doživljaj iz trećeg iskustva, pa da ako se nekad sticajem okolnosti zadesim tamo da se prisetim svega toga što sam video. Zadatak takvih filmova trebala bi, pored zanimljive radnje, ostvariti i kvalitetnu prezentaciju samog naslova koji kao oreol lebdi iznad ekipe i koja mu se mora odužiti na adekvantan način.
Copenhagen je sniman u američko/kanadskoj produkciji i predstavlja jedan oblik coming of age drame smeštene u jako lep, suncem okupan glavni grad Danske. Priča se bazira na Viliama (Gethin Anthony) koji se sa svojih 28 godina vrlo nezrelo ponaša. On je u Kopenhagen došao sa svojim prijateljem Džeremijem i njegovom curom, ali odnos između njih je stalno na ivici svađe. Njegova avantura ipak ima smisla, jer je nakon očeve smrti pronašao pismo koje je napisano po njegovom dolasku u Ameriku. Znači, njegov otac je još kao klinac pisao svome ocu tj. dedu za kojeg Viliam nije ni znao da postoji. Cilj puta je upravo težnja, da bi saznao što više o vlastitom ocu koji ga je napustio još kao dete.
Viliamu probleme predstavlja i Džeremijeva cura sa kojom se nikako ne slaže i otežavaju Džeremiju koji je na vetrometini njih dvoje tako da mu ovaj hladno ostavi poruku da ga napuštaju i da odlaze u London da se venčaju. Viliam ostaje sam, nabasa na Efi, inteligentnu plavušicu koja je u obližnjem hotelu na praksi. Ona je poletna mešavina mladalačke buntovnosti i mudrosti sa kojom ostvaruje neobičnu konekciju u kojoj mu je prvi put iskreno stalo za nekoga. Problem je u tome što je njoj samo 14 godina.
Ovo je trenutno najbolji film koji sam pogledao ove godine, a vrednost ovog filma leži u tome što nikad ne prelazi granicu dobrog ukusa i kako se približava kraj tako je sve bolji i bolji. Efi je sa svojih 14 leta neverovatno odrasla i zrela osoba i jasno zna šta hoće, dok se Viliam, za razliku od nje, ponaša tipično egocentrično, detinje, podcenjivački prema svakome drugom, dok ga upravo ova tinejdžerka ne postavi na pravo mesto. Puno je prekrasnih momenata u filmu, a spomenuću samo jedan, kada Efi oraspoloži Viliamovog prijatelja pričom o Skagenu, mestu na severu Danske gde se spajaju Baltičko i Severno more i gde ima jedna tačka koja predstavlja tzv. savršenu vezu i sponu između ta dva mora koja su zasebna i imaju suprotne struje. Na toj tački možeš da gledaš i levo i desno i oba mora su tamo, a sreća je na sredini, dok ta mora nikad ne gube sebe jedno u drugom. Oni su uvek snaga, bez obzira na sve.
Seksualne tenzije u filmu su izrazito potencirane i, što je zanimljivo, često vidimo muškog lika u defanzivi koji se ne zna postaviti i suočiti sa duplo mlađom i neiskusnijom devojčicom koja ga na njegovom terenu dovodi u neugodne situacije, da se on sam počinje presabirati, a što film dalje odmiče od jednog klasičnog seronje će postati dobar čovek. Dokaz da prava žena/muškarac može od izgubljenog slučaja izgraditi dobru osobu. Lepo je iznesena ideja za jednu kvalitetnu raspravu i definiciju kako odrediti tu granicu mentalne sposobnosti, kada je osoba konačno sazrela i potpuno spremna da svoje odluke sama donosi, a da to nije proizvod izmanipulisanosti zbog manjka spoznaje o temeljnim doktrinama odrastanja?
Stava sam kao i režiser, da sazrevanje i ne mora imati isključivo veze samo sa godinama na plećima. Saundtrek je šarolik, od indi roka, progresiv roka, techna, soula, hip hopa, a svakako titula top pesme pripada Stoffer & Maskinen – Vi To Er Smeltet Sammen.
10/10
