Višegodišnja plodonosna karijera američkog filmskog radnika dosegla je novu dimenziju zahvaljujući sugestivnoj ekranizaciji još jedne potresne priče istrgnute iz sumorne životne svakodnevice. Sve više posvećen rediteljskom pozivu, glumac Toni Goldvin (Tony Goldwyn)(The Last Kiss, 2006.) uložio je puno truda i kreativne energije da istinite događaje otelotvori u dugometražni filmski projekat. Pominje se čak osam godina, pre no što se krenulo sa snimanjem. Pamela Grej (Pamela Gray) je ovu priču nadahnuto adaptirala u životvoran scenario, lišen bilo kakve prenaglašene patetike ili veštački isforsiranih srceparajućih segmenata.
Razmeštena na period od nekih dvadesetak godina, počev od 1980. godine, pratimo nepokolebivu borbu Beti En Voters da svim raspoloživim pravnim sredstvima izvuče brata iz zatvora, osuđenog na doživotnu robiju. Na tom trnovitom putu ova mlada žena moraće da žrtvuje svoj privatan život, čvrsto uverena da se bori za pravednu stvar. Novostečena prijateljica Abra Rajs i ugledni advokat Beri Šek, koji je na čelu organizacije posvećene borbi za razotkrivanje krivo osuđenih uz pomoć razvijene DNK tehnologije, pružiće joj svesrdnu pomoć kako bi dostigla pravdu i postigla nešto što je u prvi mah delovalo kao nemoguća misija…
Dramaturški besprekorno obrađen, linearni narativ suvereno pridobija našu pažnju. Naprosto hipnotiše gledaoca, držeći ga u stanju grozničavog iščekivanja do konačnog raspleta i bogato ilustrovane odjavne špice, tako karakteristične za drame inspirisane stvarnim životnim događajima. Brat i sestra jesu dvoje centralnih protagonista oko kojih se vrti priča što je režija stalno imala na umu, stoga je akcenat stavljen na interakciju, dajući nam povremene flashbackove iz perioda kada su oni odrastali. Još od nesrećnog detinjstva njih dvoje su bili upućeni jedno na drugo, uspostavivši duboku emotivnu vezu. Niz suptilno postavljenih dijaloga, naročito u zatvorskom okruženju, efektno oslikavaju emotivni naboj koji preti da pokida tu snažnu vezu.
Impresivna karakterizacija likova imala je čvrstu podlogu u odličnim performansima. Pre svih tu mislim na Sema Rokvela (Sam Rockwell) i na Hilari Svonk (Hilary Swank), koja nas podseća da je glumica vanserijskog formata (nakon što su zluradi kritičarski komentari počeli da omalovažavaju njen talenat, stavljajući pod sumnju njenu dalju karijeru). Očigledno da je gluma najjači adut, iz razloga što imamo nekoliko fascinantno interpretiranih sporednih rola. Džuliet Luis (Juliette Lewis) briljira u ulozi emotivno nestabilne žene, sumnjivog morala (iako moram da priznam kako su devedesete bile svakako najbolji period njene glumačke karijere, dok nije poželela da se ponovo posveti muzici). Tu bih dodao još i lik pokvarene, ambiciozne policajke koji je iskusna Melisa Lio (Melissa Leo) verno prenela na veliki ekran.
Mada nije reč o nekom blokbasteru ipak vredi pohvaliti nenametljiv rad kamere, jer je napravila niz kadrova iz kojih je lako uočiti koliko je bilo mukotrpno uhvatiti se u koštac sa jako moćnim pravosudnim sistemom, kakav odlikuje SAD. Lica kadrirana u gro-planu u par scena govore više od reči: patnju, strah i očaj zamenjuju iskrena vera u dobre ljude, neobična privrženost voljenom bratu i nepresušan izvor nade da je izlaz ipak moguć. Dirljiva, spontano ispričana životna priča verodostojno je rekonstruisana kroz ovu dramu. Verujem da poseduje onu magiju koja može da uzburka emocije i dotakne vašu dušu, a možda vas natera i da saosećate sa glavnim akterima i razmislite šta bi vi učinili u takvoj situaciji.
Esencija čitave priče sadržana je kroz poruku: pravda je spora, ali ipak dostižna.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
