Side effects include: drowsiness, apathy, and blurred vision… I’m taking two.
Joy Division je britanski post-pank bend, koji je krajem sedamdesetih udario temelje alternativnoj muzici. Iako se u početku nisu razlikovali od pankera, vremenom su postali bend koji akcentuje emotivnu melodičnost, sa introvertnim i melanholičnim pesmama frontmena Ijana Kurtisa. Autor muzičkih spotova Anton Korbijn (Anton Corbijn) je rešio da, kao debitantski film, snimi biografsku priču o ovom zagonetnom muzičaru, čiji su lični i profesionalni problemi doveli do njegovog samoubistva u 23. godini.
Na samom početku upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Ijana (Sam Riley), introvertnog momka koji voli poeziju i Dejvida Bouvija. Ubrzo osniva bend Warsaw, upoznaje Debi (Samantha Morton) i nalazi posao u birou za zapošljavanje. Vremenom bend postiže sve veće uspehe i menja ime u Joy Division, dok vezu sa Debi kruniše brakom. Međutim, Ijan se loše snalazi u svetu pritiska zbog slave, obaveza i neispunjenih očekivanja, brak sa Debi tone iako su postali roditelji i upoznaje belgijanku Anik (Alexandra Maria Lara). Povrh svega, ima problema sa epilepsijom za koju nema dobre terapije i Ijan polako počinje da gubi kontrolu nad sobom…
Scenario je baziran na memoarima Debi Kurtis, napisan u saradnji sa upravo Antonom Korbijnom, koji je tada bio fotograf. Oboje su lično i dobro poznavali Ijana, ali svakako ostaje pitanje koliko dobro nekoga možeš poznavati – Ijan je bio jedna velika enigma, verovatno čak i sam za sebe. Upravo zbog toga film ne ogoljava glavnog junaka, nego ostavlja da sami zaključimo ko je on bio i šta je hteo. Ono što sigurno znamo je njegova muzika i nje ima na pretek u ovom filmu. Iza glasa generacije, plesnih pokreta i vriska, krio se čovek čije su nesigurnosti drastično drugačije od reputacije koja ga prati.
Već u prvim kadrovima shvatamo da sedamdesete godine u Britaniji nisu bile mnogo zabavne, niti su mladim ljudima obećavale dobru perspektivu i ispunjenost. Omladina svoje aktivnosti svodi na školovanje, slušanje muzike i eksperimentisanje sa alkoholom i drogom jer u hladnim stambenim blokovima ni nema šta drugo da se radi. Ijan se ne razlikuje puno od svojih vršnjaka, koji imaju očekivanja, ali ubrzo shvataju da od tih očekivanja nema ništa ili jednostavno nije to to. Veoma mladi pristaju na brak, roditeljstvo i neispunjen posao, a retko zadovoljstvo im pružaju večernje svirke. Ijan se našao u životu za koji sigurno nije bio spreman, ali ga je kad-tad čekao.
Ijan Kurtis je bio vanserijski umetnik koji je pisao emotivne i veoma iskrene tekstove. Međutim, umesto da bude srećan i ispunjen zbog slave, kao što bi većina ljudi na njegovom mestu bilo, njega pojam popularnosti zastrašuje. Pored problema sa depresijom i epilepsijom, shvata da se mora nositi i sa očekivanjima koja se stavljaju pred njega, a samim tim gubi kontrolu nad svojim životom. U situaciji kada retko ide kući gde ga čekaju supruga i dete, on upoznaje Anik, koja je pored njega i prati ga svuda, pa Ijanov svet počinje da se raspada i u privatnom smislu.
Control je snimljen u crno-beloj tehnici (što je pun pogodak), sa klasičnim narativom koji se centrira na Ijanovim monolozima. Poseduje art-haus šmek i lagani tempo, a autor nikoga ne osuđuje, niti ikoga iz Ijanove okoline posebno akcentuje. Sem Rajli u ulozi Ijana je svakako, pored muzike, centar naše pažnje. Izuzetno dobro nam predstavlja muzičara u različitim životnim dobima i situacijama, kao i čoveka koji deluje izolovan od sveta, u svom svetu gde mašta i stvara. Scene na bini sa karakterističnim epileptičnim plesom su posebno upečatljive. Sporedna ekipa je takođe sjajno odradila svoj posao, a posebno se ističe Samanta Morton kao Debi, koja je odlična (jedina) Ijanova veza sa realnošću.
Control je jednostavan, ali izuzetan film, pravo umetničko delo i svojevrstan filmski spomenik veoma talentovanom muzičaru, koji je prerano preminuo – netipičan biografski film namenjen ozbiljnijoj publici i svakako ne morate biti fan Joy Division-a da bi uživali u njemu.
moja konačna ocena: 9/10