Uvek sam voleo pogledati filmove koji su drugačiji od drugih, koji poseduju dovoljno orginalnosti da se po njoj izdvoje ili su urađeni na nestandardan način. Takav jedan sigurno jeste i The Congress, film koji je režirao i scenario napisao Ari Folman (Ari Folman), o kome ništa do sada nisam znao, osim podatka da pre ovoga ima naveliko hvaljen animirani dokumentarac Waltz with Bashir. Takođe, film se delom zasniva i na noveli The Futurological Congress velikog majstora Stanisłava Lema, tvorca izuzetno poznatog Solarisa. Film je imao svoju premijeru na Kanskom festival 2013. godine.
Ari Folman se i ovde odlučio za animirani film, ali ne i u potpunosti. Naime, prva polovina filma je snimljena klasično, a onda prelazi u animirani svet, iz koga će još samo jednom do kraja izroniti i opet, poslednji put zaroniti. Ovo kao da mu nije bilo dovoljno, pa se odlučio da izmeša i žanrove tako da tu imamo sci-fi/dramu/triler/akciju. Naizgled, čini se pravi bućkuriš, ali svi elementi tog bućkuriša su tačno odvagani i daju odličan krajnji rezultat. Dobijamo izuzetno zanimljivu i nesvakidašnju priču, koja ispod površine predstavlja i jednu od najvećih kritika Holivudske industrije tj. same njene strukture i srži.
Robin Rajt (Robin Wright) igra izmišljenu verziju sebe, tačnije glumicu koja je u petoj deceniji života i živi u adaptiranom hangaru sa ćerkom i sinom. Nekada velika zvezda u usponu, sa nekoliko velikih hitova, tokom godina, svojim ponašanjem, odbijanjem određenih uloga i lošim izborom istih, došla je do toga da niko ne želi da radi sa njom. Dodatni problem je sinovljeva bolest, koja napreduje svakim danom i zasigurno će ga u konačnici ostaviti gluvim i slepim. Njen menadžer Al (Harvey Keitel) dolazi sa misterioznom poslednjom ponudom od Miramount studija. Novac joj i te kako treba i sa Alom odlazi do čelnika studija Džefa Grina (Danny Huston). Grin joj objašnjava kako ubrzo dolazi do promene same strukture filma i filmske industrije i kako je došlo novo doba gde studija neće zavisiti od glumčevih izbora i kaprica i raznih zanovetanja. Doba bez skandala, droge, seksa, odvikavanja, selebritija i svega onoga što se uvek vezivalo za glumce i film.
Shodno tome, on nudi Robin da potpiše finalni ugovor i da je skeniraju. To znači da će biti snimljeni svi njeni izrazi, pokreti, osećanja i sve ono što nekoga čini glumcem. Dalje će kompjuter napraviti digitalni lik koji će glumiti u svim filmovima koje studio poželi da snimi. Ugovor je na 20 godina, a za to vreme Robin ne sme da glumi nigde, pa ni u školskoj predstavi u nekoj nedođiji Australije, kako je to Grin objasnio. Nakon određenog nećkanja, a pritisnuta nemanjem sredstava za lečenje sina ona pristaje. Dvadeset godina je prošlo, ugovor ističe i Robin je pozvana na Futuristički Kongres, u grad Abraham, ograničenu animiranu zonu, gde svi koji u nju uđu moraju da uzmu ampulu koja ih, tj. njihovu percepciju, pretvara u animirani svet i animiranu verziju sebe, a tu će se sve promeniti, ne samo percepcija.
Folman je, kroz zanimljivu strukturu filma, satkanu od raznih tipova žanrova, vizuelno bogatu i jaku, nekako suptilno, a opet, što se kaže u glavu postavio mnoga pitanja, izneo mnoge kritike, i dao nam svoje viđenje filmske industrije i društva uopšte, kako danas tako i u bliskoj i dalekoj budućnosti. Na kraju, sa svime time ostavio nas je da o tome razmišljamo dugo nakon gledanja filma. Ne samo da razmišljamo o onome što smo gledali i da se složimo sa njegovom postavkom ili ne, već nam je ostavio dosta toga da sami ugradimo u postavljenu strukturu i dođemo do krajnjeg zaključka.
Film prvenstveno kritikuje filmsku industriju i prikazuje je kao sistem uređen kao diktaturu, pa u neku ruku i robovlasništvo. U tom sistemu filmski studio na vrhu piramide filmskog sveta čvrsto upravlja celim tim svetom. U potpunoj kontroli su režiseri, scenaristi, kamermani, šminkeri i cela ta armija koja stoji iza jednog filma. Na kraju je tu beskrasjno more glumaca koji ugrađuju sav svoj talent i biće u projekat, tj. onoliko koliko istog poseduju, nastojeći da se izdvoje iz tog mora i zablistaju iznad površine. Oni koji u tome uspeju ujedno predstavljaju i jedinu stvar na koju studio ne može apsolutno da utiče. Oni koji to uspeju, imaju ono što drugi nemaju, a to je IZBOR. Upravo to u filmu studio želi da oduzme svim glumcima.
Međutim, s druge strane kritikuje glumce i njihove agente, a prvenstveno one koji imaju IZBOR. S jedne strane, kritika se odnosi na njihovu gramzivost, ucenjivanje, posebno egoizam sa kojim postaju nemogući za saradnju u zahtevanju beskrajnih i neverovatnih uslova. Takođe kritikuje se i fanatična spremnost na sve moguće samo da se ostane mlad, tj. razne hirurške i sve ostale tretmane, gde u toj neprestanoj trci potpuno izobliče i unište sebe fizički i duhovno. Sa druge strane, kritkuju se i oni glumci koji su stekli pravo na izbor, ali usled straha, neodlučnosti i raznih drugih uzroka, to pravo su iskoristili na loše izbore, sve dok ga nisu i izgubili, a baš takva je i junakinja ovog filma. Posebna priča su agenti koji u tom odnosu obostranog iskorištavanja sa svojim klijentima su spremni na sve radi zarade i slave, pa i gurnuti klijenta u ponor kako bi sebe izdigli.
Pored sveobuhvatne kritike tog čitavog sveta, Folman daje i svoju viziju današnjeg konzumerskog društva, opsednutog svojim filmskim, televizijskim i drugim herojima i idolima masmedija, gde mnogi žive tuđe živote, a svoje zapostavljaju. On ide i dalje prvo u blisku, a onda i daleku budućnost i daje svoje viđenje iste, ali o tome neću govoriti jer bi se otišlo u spojlerisanje.
Ari Folman je uradio sjajan posao što se tiče režije, a takođe i sama animacija savršeno paše uz ono što film pokušava da nam kaže. Veoma originalno i zanimljivo izveden scenario, sa jedinom manom što pri kraju filma postaje preambiciozan i samim time u neskladu sa onim šta je film imao na raspolaganju, a prvenstveno budžet.
Robin Rajt jednostavno blista u ovoj, skoro autobiografskoj ulozi. Nikada nisam ni sumnjao u njene glumačke mogućnosti, ali baš kao i u filmu, jedan veliki period igrala je u nekim ne baš uspešnim projektima, sve dok se u zadnjih nekoliko godina nije vratila u punom sjaju. Baš kao i u filmu imala je loše izbore. Tako da mislim da je ovde imala i dodatni motiv što se i vidi jer je njena izvedba vredna hvale. Pored nje malu ulogu ima i Harvi Kajtel, koji igra njenog agenta. Harvi je isto tako uvek, meni lično važio za odličnog glumca, ali nekako je i on uvek bio sa strane i nikada nije došao do punog sjaja. Međutim, ovde u maloj, ali izuzetno jakoj i emotivnoj ulozi jasno se može videti njegov neosporni kvalitet. Deni Hjuston je kao stvoren za ulogu ljigavog čelnika studija a tako je i odigrao, odlično. Pojavljuju se još Pol Đamati, sa baš malenom ulogom, standardno odličan i Džon Ham, ali u svojoj animiranoj verziji.
Kad sve saberem, veoma mi se dopao ovaj film od načina kako je urađen, preko onoga o čemu priča i sve do odlične glume, prvenstveno Robin i Harija. Ono što mogu zameriti je zadnja četvrtina filma gde se, po mom mišljenju, otišlo predaleko, previše se želelo reći, a samim time je i krajnji zadovoljavajući ishod toga izostao.
Od mene velika preporuka svima, jer ovaj film sasvim sigurno vredi pogledati i predstavlja svakako neobično filmsko iskustvo.
Ocena 8/10
