Režiser i scenarista Gaspar Noe (Gaspar Noé), Argentinac odrastao u Francuskoj, je ljubiteljima sedme umetnosti poznat kao jedan od autora koji je krajem prošlog veka bio predvodnik novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa. Vremenom je napustio nasilje kao glavno pokretačko gorivo filma i stavio akcenat na senzualnost i na korišćenje halucinogenih sredstava.
U svojoj ne previše plodonosnoj karijeri nam je prestavio četiri svoja projekta – I Stand Alone, Irreversible, Enter The Void i Love. Slično kao i Lars Von Trira, Gaspara neki smatraju filmskim genijem, dok je nekima precenjeni perverznjak kome se sve bazira na šok efektu i audio-vizuelnom doživljaju. Gaspar je filmaš koji ruši tabue, pomera granice šokantnosti i pokreće rasprave, a Climax je njegov najnoviji film.
U ovom filmu se ekipa mladih plesača okuplja u udaljenoj i praznoj školskoj zgradi kako bi vežbali. Nakon završne probe (fantastična koreografija koja je snimljena bez reza), ekipa započinje proslavu koja traje celu noć. Zaplet nastaje kada otkriju da je neko stavio LSD u činiju sangije iz koje su svi pili – njihovo slavlje veoma brzo postaje haos i anarhija…
Climax otvara kratki prolog, u kome povređena devojka puzi kroz sneg. Nakon toga dobijamo uvodnu špicu sa imenima glumaca i ljudi koji su radili na filmu, kao i spiskom muzičara čije radove ispunjava soundtrack. Posle toga stiže i drugi prolog, u kome likovi daju intervjue zašto se žele pridružiti plesnoj školi. Ovaj deo je predstavljen kao ekran televizora koji je okružen knjigama i VHS kasetama i dovoljan je jedan pogled da shvatimo gde Gaspar dobija inspiraciju i koje autore ceni.
Kao što sam i očekivao iz promotivnih materijala, ovo je jedan hipnotički prikaz zabave koja se pretvara u delirijum prepun halucinacija. Autorov pristup me je podsetio na Irreversible, samo što je stil snimanja obrnut u odnosu na taj film. Ovde je kamera smirena, svetlo je jače i boje su svetlije, ali kako priča odmiče film je sve mračniji, sa radom kamere koji će vam sigurno stvoriti vrtoglavicu. Kamera se može posmatrati i kao jedan od likova, s obzirom kako se probija kroz čitav objekat, prateći histeriju naših karaktera.
Kao što smo i navikli, scene su montirane tako da predstavljaju neprekinuti niz događaja, a kombinacija kamere koja se vrti i oštrog zvuka će učiniti da se osećate loše, kao da se desila neka nesreća. Gaspar je itekako uspeo u tome da nam dočara intenzitet dešavanja i zabava predstavlja pakao ne samo za učesnike, nego i za nas koji je gledamo. Način snimanja iz ruke kao rezultat ima da smo voajerski smešteni unutar škole i da sve pratimo iz prvog lica.
Gasparov scenario sadrži čitavih pet stranica, što samo po sebi govori koliko je scena i dijaloga improvizovano. Prvi deo filma se uglavnom oslanja na plesne sekvence, dok je drugi deo rezervisan za audio-vizuelne doživljaje tokom reakcija na korišćenje halucionogenih sredstava, kao i na brojne scene koje pojačavaju taj efekat. Gaspar nema problem da testira naše živce i naše strpljenje, što ćete ubrzo i sami zaključiti. Moram konstatovati da su mi se dopale sve scene plesa, pre svega jer isti deluje i savršeno isplanirano i potpuno spontano.
Što se tiče likova u filmu, svi do jednog su u nekom smislu auto-destruktivni antijunaci, pomalo sebični i može se reći da poseduju dozu umetničke nadmenosti. Ekipa koja ih tumači ne pripada glumačkoj branši, osim Sofije Butele (Sofia Boutella), tako da ne možemo ni očekivati neke glumačke bravure, ali ćemo se zato nagledati plesačkih. Vaš utisak će zavisiti od toga da li se divite Gasparovom ekscentričnom stilu ili ste mišljenja da njegovi filmovi poseduju skromno pripovedanje, koje se zasniva na dobroj ideji, ali postepeno prelazi u monotoniju. Naravno, tu je treća opcija – da vam je sve vezano za njega besmisleno i odbojno.
Novi film kontroverznog Gaspara Noe je kombinacija tehničke genijalnosti, visokih decibela sjajnog saundtreka i intenzivnih boja – žurka koja postaje svojevrsna noćna mora i vožnja koja sigurno neće prijati svakome.
moja konačna ocena: 8/10
