Devedesete godine prošlog veka su pored brojnih akcionih/policijskih filmova koji su harali tim periodom bile plodne za brojne autore niskobudžetnih komedija koji su kombinujući volju, trud, sjajnu ideju i istrajnost stvorili projekte koji zasmejavaju gledaoce i dan-danas. Jedan od tih autora je i Kevin Smit (Kevin Smith), koji je 1994. sa mizernim ulaganjima stvorio film koji je postavio domaći zadatak svim autorima komedija i koji je pobedio brojne filmove sa nekoliko desetina puta većim budžetom.
Skoro ceo film je smešten u jednoj prodavnici za vreme dnevne smene. Priča prati Dantea i Rendala, najbolje prijatelje koji rade u lokalima koji se nalaze jedan pored drugog. Danteovo radno mesto je mala prodavnica, dok se Rendal nalazi u neprofitnoj videoteci. Dante je opsednut bivšom devojkom Kejtlin, iako je u stabilnoj vezi sa Veronikom. Film je podeljen u 18 mini celina sa rendom nazivima, koji su puni prilično iznenađujuće pametnih anegdota, saveta i dijaloga. Prikazan je i krajnje nihilistički odnos prema mušterijama, prema obavezama na poslu, kao i prema samom životu.
Velikoj većini filmofila je poznato kroz kakve je probleme prolazio režiser i scenarista za vreme snimanja. Mali budžet, problematično radno vreme, nedostatak statista i stručnih ljudi koji bi dali profesionalniji šmek projektu. Ipak, činjenica je da se trud mnogostruko isplatio i da je Kevin Smit danas jedan od popularnijih holivudskih radnika. Pojedini kritičari smatraju da je ovo jedan od najboljih nezavisnih filmova ikada snimljenih i da je veliki plus što su pojedini segmenti filma, kao što su gluma, montaža i kamera, krajnje amaterski. Bitno je reći da je ceo film odrađen u crno-beloj tehnici i da ga krasi odličan saundtrek.
Kao što sam već spomenuo, scenario je po svim karakteristikama iznenađujuće dobar. Razne teme, počevši od muško-ženskih odnosa, pa sve do odgovornosti na poslu, su prikazane na ozbiljan način sa neizbežnom dozom komedije. Humor je sirov, nekorektan i ponekad na granici ukusa, ali to je karaktestika po kojoj su Smitovi radovi i danas poznati. Karakterizacija je odlična i uverljiva, tako da se gledalac saoseća sa likovima.
Filmska ekipa se sastoji od ljudi koji su ili bliski prijatelji režisera ili članovi njegove porodice. Među njima se definitvno izdvaja tandem Džej i Sajlent Bob, koji čine Džejson Mius (Jason Mewes) i sam Kevin Smit. Ovaj dvojac će se kasnije pojavljivati u pojednim projektima i postaće neka vrsta zaštitnog znaka ovog autora. Treba izdvojiti i Brajana O’Halorena (Brian O’Halloran) u ulozi Dantea, i Džefa Andersona (Jeff Anderson) u ulozi Rendala. Njih dvojica predstavljaju same nosioce radnje i sjajno su odradili svoj posao.
„Klerks“ je definitvno vredan gledanja. Osim činjenice da je zabavna, kultna indi komedija, preporuke idu i na osnovu kvaliteta scenarija, solidnog humora, kao i specifične topline koja krasi ceo projekat.
9/10
