Civil War je distopijski triler režisera i scenariste Aleksa Garlanda, autora radova Ex Machina, Annihilation i Men koji je najavio da je ovo poslednji film u kome će biti potpisan kao režiser. Radnja je smeštena u građanski rat koji se vodi širom SAD između autoritarne savezne vlade i nekoliko regionalnih frakcija i prati tim novinara koji putuje iz Njujorka u Vašington kako bi intervjuisali predsednika pre nego što pobunjenici zauzmu grad. Premijerno je prikazan na festivalu South by Southwest 14. marta i otkupio ga je A24, čime je postao film sa najvećim budžetom u istoriji ove kompanije (50 miliona dolara, pretekao je Beau is Afraid).
Ovaj film postoji u vremenu ne kada je politička podela postala neodrživa, već mnogo posle te činjenice. Ne na televizijskim debatama i usred glasnih protesta, već u gradovima i mestima koja su već u ruševinama. Ne u toku rasplamsavanja aktuelnih ideoloških strasti već u surovoj stvarnosti ove sasvim moguće budućnosti. Verujem da postoje gledaoci u SAD koji su ljuti ili razočarani što su njihova uverenja prikazana u ovoj priči, ali je nečija nesposobnost da odvoji ličnu politiku od širokog, samorazumljivog upozorenja kao što je ovaj Garlandov film deo razloga zašto je ovakvo upozorenje uopšte neophodno.
Recimo, nikada ne saznajemo partijsku pripadnost predsednika u ovom filmu, koga Nik Oferman predstavlja kao čoveka pod nezamislivim stresom koji pokušava da održi kontrolu koja beži iz minuta u minut. Sve što saznajemo o tom čoveku je da ga secesionistička sila vidi kao tiranina i da govori floskulama o pobedi, oproštaju i budućem jedinstvu. Sa druge strane, zapadne snage ujedinjenog Teksasa i Kalifornije sigurno imaju razlog da napuste SAD, bilo da se bune protiv nelegitimnog vođe ili da se brane od njegovih napada.
Iako razumem da je pojedinim gledaocima to minus, nedostatak nagoveštaja šta je započelo rat je jedna od njegovih velikih snaga jer nemamo mogućnost da stanemo na nečiju stranu ili da pokušavamo da moralno i pravno razmotrimo uzroke ovog građanskog rata, već ga doživljavamo u trenutku. Ti trenuci su užasni, mučni i proganjajući, a o njima svedoči i snima ih grupa novinara koji znaju da se plima sukoba preokrenula, zapadne snage će pre ili kasnije biti u Beloj kući, a predsednikovo vreme na funkciji i, verovatno, života se bliži kraju – novinari žele da dođu do njega pre nego što taj kraj stigne.
Novinari su pomalo stereotipni likovi Li (Kirsten Danst), Džoel (Vagner Moura) i Semi (Stiven Mekinli Henderson). Poznaju se godinama, lično iz izveštavanja o građanskom ratu i profesionalno po reputaciji. Li je iskusna fotoreporterka koja je ispratila ratna područja širom sveta. Ona je toliko očvrsnula gledajući ljude kako umiru da je teško reći da li je nasilje još uvek pogađa. Tokom vožnje se priseća lica ranjenih i osuđenih ljudi koji bulje u nju, dok se njen fotoaparat sprema da uhvati njihov poslednji trenutak života.
Džoel je njen profesionalni saputnik na putovanju, radi kao reporter za istu novinsku agenciju i odlučan je da intervjuiše predsednika pre njegovog kraja, iako veteran Semi nije baš siguran da li će neko od njih moći da uđe u prestonicu, a da ne bude upucan čim ih primete – kruže glasine da se administracija i američka vojska tako odnose prema novinarima, ali specifičnosti i prava istina se gube u magli ovog sukoba. Poslednji član tima je Džesi (Kajli Spaeni), mlada i ambiciozna fotoreporterka koja je napustila nepristrasno neznanje svoje porodične farme u Misuriju da radi ono što njeni heroji, među kojima je i Li, rade.
Narativno, ovo je uglavnom izgovor za road trip i niz promišljenih razgovora o neophodnosti, opasnostima i kontradiktornostima novinarstva. Li više ne razume svoj posao jer očigledno niko u ovoj zemlji nije obraćao pažnju na krvave posledice rata koje je ona fotografisala. Semi zna za opasnosti, ali želi da nastavi, uprkos godinama i zdravlju, a Džoel očigledno dobija adrenalin od akcije. Džesi se nekako probija kroz užas, a njen uzbuđeni osmeh i nepokolebljiv pogled tokom akcije i opsade sugerišu da je i sama našla nekoliko odgovora.
Vizuelno to dovodi do slika i sekvenci kognitivne disonance jer skoro svaki zamislivi pojam američkog pejzaža – gradovi, glavne ulice, autoputevi, tržni centri, predgrađa postaju ruševina, zahvaćeni su plamenom ili se spremaju za bitku koja dolazi. Na svom putu grupa se našla usred vatrenog okršaja u nekom napuštenom kancelarijskom kompleksu, uhvaćena je na jednoj strani snajperskog obračuna i postala je nenamerni svedok zakopavanja tela civila u masovnu grobnicu.
U prvom slučaju, kada Džesi snima svoju prvu, ali ne i poslednju fotografiju nekoga ko umire ispred nje, jasno je da se novinari nalaze među pobunjenicima. Druga dva slučaja ih stavljaju blizu boraca koji ne pružaju informacije na čijoj su strani – kao i politika, vidimo da takve stvari nisu važne kada je smrt samo jedan pogrešan pokret dalje ili, tokom napete scene kraj groba sa Džesijem Plemonsom, samo pitanje vremena. Da li je scenario građanskog rata u SAD ili njemu sličan takođe samo pitanje vremena? Postavljanje tog pitanja je od vitalnog značaja, a ovde dobijamo oštar, beskompromisan, užasan potencijalni odgovor koji nas ostavlja potresenim time kako i pitanja i odgovori postaju irelevantni pred haosom, očajem i smrću.
Civil War je uznemirujući distopijski triler i zadivljujući pogled izbliza na nasilnu neizvesnost nacije u krizi sa maštovitim potencijalom kome nedostaju razvijeniji likovi i malo određenija filmska priča.
moja konačna ocena: 7/10
