Filmovi o istrajnosti ljudskog duha i borbi sa svih mogućim nedaćama koji su produkt fizičkih i mentalnih poremećaja uvek su plenili pozornost publike navodeći ih na empatiju prema tim osobama. Cerebralna paraliza je i sada, otkako je kao poremećaj upisana u medicinsku literaturu 1862. godine, još uvek velika nepoznanica, dok je i sama definicija predmet mnogih rasprava.
Cerebral iliti mozak, sa medicinskog aspekta najmističniji je deo ljudskog tela i postupak njegovog lečenja, propisivanja terapije i poniranja u kompleksnost živčanog sistema predstavlja jedno putovanje u nepoznato. Da bi se postigao napredak on se mora sastojati od nepriznavanja da je bolest uzela pobedu (majka i familija) i od intuitivne reakcije i hrabrosti doktora, da razmišlja izvan ukoričene raspoložive teorije. Ovaj film je zasnovan na istinitoj priči i predstavlja svetao primer kako se suprostaviti konvencijama i dijagnozama koje nisu ni malo optimistične. Ova divna poljska priča postavljena je kroz prizmu obolelog Mateuša i kroz njegovu naraciju posmatramo svet oko njega i poistovećujemo se sa njegovim zaključcima i spoznajama.
Mateuš (Dawid Ogrodnik) je po lečničkim analizama biljka, čiji je živčani sistem u mozgu nepovratno oštećen, pa zbog toga ne može da govori, da kontroliše pokrete i pada na osnovnim mentalnim zadacima. Međutim, majka ga ne želi poslati u adekvatne medicinske institucije da se brinu o njemu, nego duboko uverena da njeno dete razume i oseća, preuzima odgovornost na svoja pleća. Film prati period od 1987. godine, pa sve do sadašnjosti i podeljen je na segmente priče, a svaka od njih zaključuje jedan važan period njegovog života.
Kroz Mateušov životni put prodefilovali su mnogi zanimljivi likovi, pa tako poput Malika iz Oca na službenom putu sa svakim ostvaruje određenu povezanost, ima mišljenje, neke voli, neke ne voli, sve uz duhovitu narativnu riznicu komentara koja podseća upravo na Kusturicu i Češku školu filma. Upravo ta nota lišena patetike najveći je plus filma. Za nekog pragmatičnog režisera bez vizije njegova jedina karta bila bi sentimentalnost iz koje bi izvlačio poene na samilost publike, osetljive na surove sudbine likova, ali sva sreća da to ovde nije tako. Naslov Life Feels Good ne može biti splet suvoparnih površno emotivnih marifetluka, nego samo punokrvna priča o čoveku koji unatoč svojoj ograničenosti pokazuje lavovsku želju za životom i svim blagodetima što on nudi.
Posebno mi se sviđaju tipični muški komentari o ženskim grudima i ocenama od proseka do perfekcije, o sestri Matildi koja je u stalnoj i bezuspešnoj potrazi za mužem, bratu Tomeku, budućem mornaru, koji ispred njegovih očiju dovodi devojke uz konstataciju da ispuštaju zvukove gore od njega, sve dok se on sam ne zaljubi u devojku preko puta njegove zgrade, koja ima i vlastitih porodičnih problema (Konačno shvatih da sam i ja bio nečiji momak). Kao Džejms Stjuart iz Hičkokovog filma Rear Window mladi Mateuž prolazio je školu zapažanja učeći lekcije iz geografije, matematike, fizike, anatomije uz jaku očevu figuru, koga je smatrao čarobnjakom u možda i najboljem segmentu te priče sa iskrenom ispovesti kada se pitao o poslu koji otac obavlja. Tata mi nije bio ni astronaut, ni mehaničar, ni kriminalac. Za mene je bio čarobnjak.
Čak i oni tužni momenti u priči nisu sumorni, nego su jednostavno prisutni i ugrađeni u taj životni put uspona i padova. Zanimljivo je obratiti pažnju na pojedine statične scene koje se ponavljaju. Kamera je sa distance postavljena između kuhinje i dnevne sobe na kojoj se jasno vide dvoja vrata i prozori. U kuhinji je uglavnom majka, dok je Mateuž naslonjen na prozor u dnevnoj sobi i uglavnom tada dolazi do određenih dramaturških situacija koje usmeravaju dalji tok priče. Sa druge strane govore i o jakoj povezanosti između deteta i majke, jer vrata su uvek otvorena, iz prozora uvek promaja svetlost koja obasjava prostoriju. Značaj prozora i vrata možemo posmatrati kao slobodan prolaz bez stega, gde bezbroj puta izlaziš, ulaziš, gledaš prema napred i kroz izazove pokušavaš da se nametneš u toj trci za svojim mestom.
Režiser i scenarista Maciej Pieprzyca pomalo se doticao politički turbulentne prošlosti u borbi protiv komunizma, uglavnom kroz vesti sa TV ekrana, a tadašnju izolovanost Poljske od Zapada prikazao je kroz duhoviti skeč sa paketom koji je došao iz tih naprednih zemalja. U paketu su se nalazile neke nove nerazumljive stvari i taj nesretni kokos, koji je otvoren sa dosta muke, koristeći celi dijapazonom raslopoživog alata. Možda je to i mala zamerka filmu, ali opet mogu i razumeti potrebu da se dodatno pojasne različite vremenske sekvence koje su ugrađene u Mateužev karakter.
Talentovani glumac David Ogrodnik (glumio u Oskarom ovenčanom poljskom filmu Ida) pripremajući se za ovu kompleksnu ulogu dosta vremena provodio je sa stvarnim Mateužom, što se može i pogledati po završetku filma.
Chce Sie Zyc je pravi feel good film i svrstao bih ga u ravni francuskog hita The Intouchables sa kojim deli zdrav smisao za humor, atmosferu i sličan svetonazor, sa tim da se potonji bazira na iskreno prijateljstvo, a naš na njegovu najveću želju da ga, umesto biljke, konačno počnu tretirati kao ljudsko biće.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
