Steampunk i ime Piter Džekson bili su više nego dovoljni da me, kao kukca na svetlo, privuku ka novom filmskom ostvarenju za koje su oba vezana. Steampunk je ljubav od dečačkih dana, a Džekson samo zbog LOTR, da ne spominjem ostalo, stoji na visinama mojih filmskih favorita. Jedan pogled na tizer od nekih minut vremena i gorenavedeno bilo je više nego dovoljno da sa nestrpljenjem čekam kraj ove godine i film Mortal Engines (Smrtonosne mašine). Zasnovan na istoimenom YA romanu, prvom od četiri nastavka, autora Filipa Riva, dugo se kotrljala. Zapravo, bilo je potrebno skoro deceniju da konačno ugleda svetlost dana. Veliki fan pomenute knjige, Piter Džekson, uskočio je u projekat kao producent, napravljen je scenario i mašine su konačno zabrundale po predelima Novog Zelanda. I umesto bajkovitog kraja čitave priče, živjeli su srećno do..., utisci nakon gledanja nisu baš toliko bajkoviti. Priča nas vodi skoro 1200 godina od sada. Svet kakav znamo više ne postoji. Sve je smrvljeno u 60-minutnom ratu. Zemlja ne izgleda kao što izgleda danas, tj. kontinenti i sve ostalo je zbrkano. Gradovi zapadne civilizacije su postali mobilni. Čudovišta na gigantskim gusenicama su predatori koji love manje gradove i hrane se njima. Najveći od svih je London sa kojim naša priča i počinje. Resursa je sve manje i London je prisiljen da pređe na kontinentalnu koru i nastavi svoj lov. Gradom vlada gradonačelnik, dok gradski kapetan, svepoznati i popularni Valentajn (Hugo pročitaj više...Mortal Engines (2018)
Steampunk i ime Piter Džekson bili su više nego dovoljni da me, kao kukca na svetlo, privuku ka novom filmskom ostvarenju za koje su oba vezana. Steampunk je ljubav od dečačkih dana, a Džekson samo zbog LOTR, da ne spominjem ostalo, stoji na visinama mojih filmskih favorita. Jedan pogled na tizer od nekih minut vremena i gorenavedeno bilo je više nego dovoljno da sa nestrpljenjem čekam kraj ove godine i film Mortal Engines (Smrtonosne mašine). Zasnovan na istoimenom YA romanu, prvom od četiri nastavka, autora Filipa Riva, dugo se kotrljala. Zapravo, bilo je potrebno skoro deceniju da konačno ugleda svetlost dana. Veliki fan pomenute knjige, Piter Džekson, uskočio je u projekat kao producent, napravljen je scenario i mašine su konačno zabrundale po predelima Novog Zelanda. I umesto bajkovitog kraja čitave priče, živjeli su srećno do..., utisci nakon gledanja nisu baš toliko bajkoviti. Priča nas vodi skoro 1200 godina od sada. Svet kakav znamo više ne postoji. Sve je smrvljeno u 60-minutnom ratu. Zemlja ne izgleda kao što izgleda danas, tj. kontinenti i sve ostalo je zbrkano. Gradovi zapadne civilizacije su postali mobilni. Čudovišta na gigantskim gusenicama su predatori koji love manje gradove i hrane se njima. Najveći od svih je London sa kojim naša priča i počinje. Resursa je sve manje i London je prisiljen da pređe na kontinentalnu koru i nastavi svoj lov. Gradom vlada gradonačelnik, dok gradski kapetan, svepoznati i popularni Valentajn (Hugo pročitaj više... 
Welcome, Cassius Green. I hope you have not masturbated today. We need you sharp and ready to go. Sorry to Bother You je autorsko delo Rejmonda Lorensa Rajlija, koji je poznatiji pod pseudonimom Boots Riley. Rejmond iza sebe ima zavidnu karijeru repera i producenta, a ovo je njegov debitantski film, koji je imao premijeru na festivalu Sundance. Reč je o crnoj komeriji apsurda, koja je zbog svoje teme i kvaliteta realizacije brzo privukla pažnju i pokupila pozitivne kritike. Radnja filma je smeštena u alternativnu verziju Ouklenda i prati Kesijusa Grina (Lakeith Stanfield), koji dobija posao telemarketera. S obzirom da radi na procenat i da, kao crnac, prodaje uglavnom beloj klijenteli, zarada je vrlo slaba, sve dok ne dobije savet da počne koristiti belački glas, kako bi bio privlačniji kupcima. Dok njegove kolege osnivaju sindikat, od probija sve granice prodaje i biva promovisan, ali počinje da gubi svoju devojku (Tessa Thompson) i prijatelje. Na novom poslu postaje povezan sa kompanijom Regalview, koja se bavi proizvodnjom moderne radne snage, dok njen bizarni vlasnik (Armie Hammer) kuje nove zloglasne planove, koji uključuju i Kesijusa... Satirična verzija sveta koju pratimo u ovom filmu ne predstavlja ništa novo ili nešto što se već ne dešava, samo je sve pojačano do nivoa kada sve postaje apsurdno. To što gledamo u filmu može biti rezultat neke alternativne istorije ili je, možda, bliska budućnost, ali konkretan kontekst nije ni bitan. Kao i u modernom 
Kao zagriženi fan od detinjstva i neko ko je odrastao na Star Wars filmovima, svaki iz tog univerzuma sa nestrpljenjem očekujem i radujem mu se. Čak i za lošije epizode 1-3 sam iznalazio opravdanja, jer ipak to je Star Wars. Međutim, čak i meni sve to oko novih filmova je krenulo silaznom putanjom sa novim trilogijama i samostalnim pričama. Nakon The Last Jedi koga sam jedva svario, imao sam dozu strepnje sa ovim zadnjim, koji se bavi omiljenim mi filmskim likom ikada, Han Solom. Nakon preuzimanja franšize od strane Diznija, priznali to mnogi ili ne, evidentno je da to nije to. Star Wars se pravi za neke nove generacije, a pri tome, potpuno bezrazložno, se napušta stari štimung koji je decenijama zabavljao filmofile širom sveta. Kako svet nezaustavljivo grabi ka hiperprodukciji, dnevnim ili, bolje reći, blic senzacijama, tako se gubi na kvalitetu, a posebno na samom smislu i trajnosti svega što se pravi. Novi sadržaji gaze po onim pre njih i ništa se na duže staze ne zadržava kod konzumenata istih. U tom sveopštem konzumerskom haosu vrednosti se neumitno gube, pa tako i stare ikone i legende se iskorišćavanjem urušavaju. To, na kraju, dosta teže pada nama nešto starijim filmskim generacijama, koje pamte bolja, zasigurno mogu reći, filmska vremena. Vremena kada se isčekivalo po koju godinu novi nastavak ili najavljeni film. Gde se sa nestrpljenjem gradila ta neka atmosfera i naboj, koja bi eksplodirala dolaskom filma u bioskop. Gde su najave bile škrte 
If I told you about her, what would I say? That they lived happily ever after? I believe they did. Giljermo del Toro (Guillermo del Toro) je cenjeno autorsko ime koje potpisuje vizuelno izuzetne fantazije, tačnije bajke za odrasle. Kao i većina filmaša sa talentom i jasnom vizijom, najbolje funkcioniše kada ima odrešene ruke i kada ima potpunu kontrolu nad svojim projektom, pa konačan uspeh najčešće ne može da izostane. Takav je slučaj i sa filmom The Shape of Water, žanrovski karakterističnim za del Tora, koji potpisuje scenario, režiju i produkciju. Radnja je smeštena u šezdesete godine prošlog veka u Baltimoru i prati usamljenu Elisu Esposito (Sally Hawkins), čistačicu u tajnoj vladinoj laboratoriji, koja se sporazumeva znakovnim jezikom. Živi u starom stanu iznad bioskopa, a društvo joj povremeno pravi komšija Žil (Richard Jenkins), gej-umetnik sa sve manje posla. Tokom tipične smene sa koleginicom Zeldom (Octavia Spencer) otkriva da je u laboratoriju stiglo mistično stvorenje iz voda Južne Amerike, sa kojim uskoro započinje neobično blizak odnos. Ispostavlja se da je reč o amfibijskom čoveku, kog agent Strikland (Michael Shannon) želi što pre da ukloni, pa se Elisa odlučuje na radikalne poteze... Del Toro, u saradnji sa Vanesom Tejlor (Vanessa Taylor), piše izuzetno bogat scenario, koji osim glavnog plota kombinuje još nekoliko priča, taman toliko da budu prava podrška glavnoj temi i da ne skreću pažnju sa nje. Duo je očigledno bio 
Kako? Kako pisati o nečemu što me je, filmski, odredilo u najvećoj mjri. O nečemu od izuzetne važnosti za moje filmsko odrastanje. O nečemu gledanom bezbroj puta, voljeno, prepričavano, napamet naučeno. Kako pisati, o nečemu takvom, a pisati reči prekore, nezadovoljstva, razočarenja? Teško, ali opet, kako znam i umem. Radi se o franšizi, najdražoj mi, i njenom poslednjem, ne tako dragom, nastavku, Star Wars: The Last Jedi. Priča nastavlja tamo gde je stala. Rej (Daisy Ridley) pokušava da privoli Luka Skajvokera (Mark Hamill) da je nauči o novootkrivenim moćima koje se bude u njoj. Sa druge strane, pobunjenici se nalaze pod poterom od strane flote Prvog reda i situacija ni malo ne izgleda dobro po njih. Kajlo Ren (Adam Driver), nakon pretrpljenih poraza i poniženja, pokušava da se postavi na čvrste noge. Međutim, borba koju vodi nije samo protiv pobunjenika, već i sa prekorom svog učitelja Snuka (Andy Serkis), ali i sa samim sobom... Star Wars: Episode VIII - The Last Jedi je novi nastavak franšize i drugi u nizu nove triologije, ako je tako možemo nazvati. Direktno se nastavlja na poslednji film Star Wars: Episode VII - The Force Awakens, vodeći priču u novom pravcu. O ovome prethodnom sam pisao i dalje stojim da je to bio veoma dobar Star Wars film, koji je istovremeno odao počast svim prethodnicima, ali i postavio temelje za budućnost. J.J. Abrams je uradio u tome veoma dobar posao. A onda je za epizodu 8 angažovan novi režiser, Rian Johnson, 
Jasno je da živimo u svetu superjunaka (onom filmskom). Zaposeli su sve moguće ekrane, od onih u kućnim domovima do bioskopskih. Borba velika dva superherojska carstva (DC i Marvel) plamti već godinama i za sada pobedu odnosi, mnogi bi rekli, Marvel, bar kada se radi o filmovima. Kod serija je situacija drugačija, dok animiranim svetom suvereno vlada DC. Ipak, kako se najveća zarada vrti u filmskom svetu, gde se slevaju milijarde dolara, tu je i pritisak najveći. Tako je Marvel izbacivao hit za hitom, ali u tome i dosadio, pa su filmovi počeli da liče jedan na drugi i da, ruku na srce i čast izuzecima, postaju dosadni. Poslednji u nizu, Thor: Ragnarok je napravio iskorak i poveo franšizu u drugi, izuzetno zabavan smer. Sa druge strane DC je, čini se, malo zakasnio sa trkom i stvaranjem filmskog ujedinjenog univerzuma, kako je to Marvel uradio. Tako se krenulo sa Man of Steel, pa je usledio Batman v Superman, Suicide Squad, Wonder Woman i poslednji Justice League. Prva tri su pretrpela velike kritike, meni su se svideli (dobro SS i nije toliko), dok je Wonder Woman pobrala lovorike i najavila svetliju budućnost za DC filmski univerzum. A potom, došao je Justice League. Radnja se dešava nedugo nakon one iz Batman v Superman. Nakon što je Supermen poginuo, ceo svet je upao u očaj, izgubio nadu, a strah i nesigurnost postali su svakodnevnica. Kako to obično biva, takav svet je idealan za onoga koji želi da ga osvoji i pokori. I upravo jedna takva opasnost se nadvija 
We build our legacy piece by piece and maybe the whole world will remember you or maybe just a couple of people, but you do what you can to make sure you're still around after you're gone. Nakon kratkog izleta u svet komercijalnih filmova snimajući Diznijev rimejk Pete's Dragon, Dejvid Loueri (David Lowery) se vraća svom stilu koji poseduje jak meditativni indi vajb poput Terensa Malika. Privukao je pažnju filmom Ain't Them Bodies Saints u kome su glave uloge tumačili Kejsi Aflek (Casey Affleck) i Runi Mara (Rooney Mara). Njegov najnoviji projekat A Ghost Story donosi neobičnu i jedinstvenu priču, a pomenuti glumci imaju učešće i u ovom filmu. Najjednostavnije objašnjeno, ovo je priča o duhu koji izgleda kao čovek u jeftinom kostimu za Noć veštica. Upoznajemo par koji znamo samo po slovima C (Aflek) i M (Mara). Oni žive zajedno, ali M insistira da se odsele iz te kuće, iako C to ne želi. On gine u saobraćajnoj nesreći nekoliko metara od kuće, ona odlazi da identifikuje telo i nakon toga duh ustaje. Duh luta bolnicom, odbija da prođe kroz misteriozna vrata i umesto toga bira dugu šetnju do kuće. Tamo posmatra kako M nastavlja sa svojim životom, a nakon toga i kako se nastavlja život u kući, u kojoj nema nikakvog sećanja na njih dvoje... Duh u ovom filmu nije samo efekat koji prikazuje nevidljivo prisustvo. Pokriven čaršavom i sa isečenim izrezima za oči, naš duh je oslobođen svake ličnosti, tačnije svega što može biti svrstano pod ljudsko. 
Mnogi ga ne cene, ne vole, podcenjuju. Ima to veze sa tim što je više producirao nego snimao. Ili što se bavio crtaćima i nekim filmovima za široke mase koji su uveliko odstupali od onih prvobitnih, što ne reći i kultnih, koji su ga proslavili. Tu mislim na Big Blue, Nikita, Leon, The Fifth Element. Bez obzira na sve to, niko mu ne može osporiti talenat i viziju koju ima, a sposoban je, kad hoće, da nam je i predstavi. Ja sam ga uvek gotivio, tako da sam novi film Luk Besona nestrpljivo očekivao. Ja sam se silno zabavio u bioskopu gledajući Valerian and the City of a Thousand Planets, a evo i zašto. Dok se polako nižu tonovi Space Oddity i magični glas Dejvid Bouvija, posmatramo nastanak Međunarodne svemirske stanice. Godine prolaze, a stanici se pridružuju novi narodi donoseći svaki svoju posebnost. Idemo dalje i dolazi do kontakta sa onima van poznatog nam sveta iz dubina svemira. Godine lete, a stanica raste i novi narodi i vrste pristižu. Nakon stotina godina stanica je univerzum za sebe i zbog svoje veličine mora da se odmakne od Zemlje. Odluka je donešena i stanica kreće na svoj beskrajni put kroz svemir, primajući nove stanovnike i šireći vekovima skupljeno znanje. Njeno ime sada je Alfa i upravo tu će mladi agent Valerian (Dane DeHaan) da započne veliku avanturu sa Lorelajn (Cara Delevingne)… Valerian and the City of a Thousand Planets je novo delo Luk Besona (Luc Besson), gde potpisuje režiju, scenario i produkciju. Sa ovim filmom potpuno 