Catch-22 je šestodelna mini-serija producentske kuće Hulu, koja je zasnovana na istoimenom čuvenom romanu Džozefa Helera iz 1961. godine. Kao autori su potpisani scenaristi Luke Davies i David Michôd. Naziv potiče od paradoksalne birokratske začkoljice u kojoj je podnošenje zahteva za otpust iz vojske znak zdravog razuma, što dalje znači da je ta osoba savršeno normalna, a samim tim i sposobna za izvršenje misija, pa se zahtev automatski – odbija.
U centar zbivanja je smešten Josarijan zvani Jojo (Christopher Abbott), bombarder američkih snaga u Drugom svetskom ratu, koji je besan jer ga hiljade ljudi koje nikada nije sreo pokušavaju ubiti. Međutim, pravi problem mu nisu ratni protivnici već njegova vojska, koja stalno povećava broj misija koje vojnici moraju obaviti kako bi regulisali svoje dužnosti prema državi. Jojo pokušava da eskivira misije, ali nailazi na Catch-22, što ga čini neprihvatljivim za razrešenje dužnosti…
Roman prati reputacija remek-dela koje je svojevremeno bilo kontroverzno, jer se bavilo satirom tada nedodirljivih državnih službi. Mete satire su bile nekompetentnost snaga bezbednosti i vojnih komandanata, sistematski rasizam, patriotizam, heroizam, koncept pravde i drugo. Od serije sam očekivao jaku satiru, ali nje nije bilo u meri u kojoj sam očekivao, jer je sve nekako ili ublaženo ili izostavljeno. U satiri vojnih procesa, koja je verovatno primarni cilj serije, nema ništa kontroverzno ili čak komplikovano – sve je lako razumljivo, da ne kažem lako probavljivo.
Jojo i njegovi saborci su većinom vremena smešteni na ostrvo Pjanosa u Italiji, gde neki od njih pokušavaju da pobegnu iz vojske pre nego što poginu. Postoji nekoliko ključnih likova, koji su međusobno povezani, ali oni vremenom gube svoje individualne karakteristike. Jojo je svakako centar zbivanja i sve vezano za njega i njegov lik je odlično, jer smo svesni njegovih emocionalnih i psiholoških trauma i saživljavamo se sa njime. Drugu grupu likova čine neprimetni stereotipi, koji su uglavnom tu da popune broj vojnika. Što se tiče starešina, oni rat pretvaraju u priliku da svojim vojnicima pojačavaju test izdržljivosti, a sami jedva da i učestvuju u njemu.
Kristofer Abot je najsvetlija tačka serije. Njegov Jojo je razočaran i uplašen, a noćna mora u vidu pukovnika Katkarta (Kyle Chandler) ga sprečava da se ikada vrati kući. Njegov posao predstavlja upečatljivu sliku čoveka koji sedi u prvom redu predstave onoga čega se plaši, a ta slika se stalno ponavlja. On se ističe u moru istih vojnika, pre svega svojim načinom razmišljanja. Kamera dosta zumira njegovo lice, naročito u situacijama kada u njemu nešto previre – gotovo svako povećanje broja misija isprati njegov mini nervni slom koji veoma verno dočarava.
Catch-22 nije loša serija, ukoliko ne očekujete nešto prvoklasno. Produkcijske vrednosti su veoma visoke, sve ostavlja utisak autentičnosti, kinematografija i režija su fenomenalni, a posebno mi se dopao izbor muzike. Povremeno ćete se nasmejati likovima, ali ćete se složiti sa mnom da je serija bolja u stvaranju atmosfere nego u pričanju priče ili šale. Zasmetalo mi je što je povremeno tempo nepotrebno usporen i što ima previše sunčanih trenutaka, gde se momci opuštaju na plaži. Pojave Džordža Klunija (George Clooney) i Hju Lorija (Hugh Laurie) su bile jedan od razloga za gledanje, ali su njihovi likovi epizodisti. Ukoliko je ova serija uspela u nečemu, onda je to zastrašujući prikaz užasa rata i generalno ostavlja jak antiratni osećaj.
Catch-22 je neujednačena mešavina satire i tragedije, koja poseduje vrhunsku produkciju i određeni šarm koji je, nažalost, daleko od nezaboravnog.
moja konačna ocena: 7/10