Od ostalih filmova i konačnog penzionisanja vredi spomenuti još dva That Touch of Mink (1962) i Father Goose (1964). Prvi je bio veliki hit u bioskopima, pomalo i podsećao na opušteniju verziju An Affair To Remember iako je pre svega bio podređen bedrum komedijama u kojima se je proslavila Doris Dej. Gledljiva priča o biznismenu koji se ne želi ženiti, a sreće privlačnu ženu u potrazi za poslom koja to žarko želi. Sa druge strane Father Goose je predzadnji njegov film, ali meni jedan od omiljenijih. Radnja se dešava za vrijeme Drugog Svetskog rata na jednom pacifičkom ostrvu. Grant tumači beachcombera – u prevodu čoveka individualiste čija je aktivnost pomaganje u lociranju japanskih aviona. On je nezainteresirani čangrizavac, blagi alkoholičar, koji nevoljno pomaže komandantu Američke mornarice Frenku (simpatična uloga Trevor Hauarda), a zauzvrat dobija bocu odličnog viskija.
Jednoga dana slučajno nabasa na Ketrin (Lesli Keron), zgodnu i mlađanu učiteljicu sa sedmoro ženskih učenika koja se je tu zatekla usled vazdušnog napada, jer je onaj koji ih je trebao odvesti na sigurno mesto poginuo. Kako je sam Frenk zbog opasne situacije nemoćan da ih prebaci, Volter (Grant) ih nevoljno primi kod sebe. Po samom priznanju Granta ovo mu je bio jedan od najdražih filmova, a za promenu ga je bilo lepo gledati kao neočešljanog, neobrijanog, prljavog osobenjaka kome svaki ljudski rod smeta, a pogotovo čangrizava dama, sa sedam tinejdžerki.
Nakon ovoga snimio je samo još Walk Don’t Run (1966) i rekao zbogom filmskom svetu. Želeo se posvetiti odgoju svoje kćeri Dženifer, koju je dobio u problematičnom braku sa Dajan Kenjon, koja ga je optuživala da je nepodesan i neuračunljiv kao bračni partner i da je terao da se zajedno drogiraju. Javna tajna je bila da je Grant na nagovor svoje treće supruge počeo koristiti LSD (polusintetska psihodelična droga) koja mu je pomagala da se rešava nagomilanog stresa, jer nekad nije voleo biti u svojoj koži. Smatrajući se dovoljno starim da glumi zavodnike i akcione tipove, a ne želeći da ružno stari pred kamerama Grant se mudro povukao, povremeno se pojavljivajući na smotrama, kupeći pokoju nagradu (kao onu 1969. godine za životno delo) ili sa vremena na vrijeme gostujući u ponekom televizijskom šouu, apsorbirajući ležerno kako samo to on ume, svoje dogodovštine na snimanju, svoje nezaboravne uloge, pošto je imao fotografsko pamćenje i sećao se svih sitnih detalja što je zanimalo medije. Umro je 1986 godine od posledica moždanog udara.
Zanimljivosti – crtice iz života
Lista njegovih citata i uloga koje je odbijao je poveća. Spomenut ću da je odbio ulogu Džejmsa Bonda (1962) smatrajući (pametno) da je prestar, odbio je Lolitu (1962) smatrajući snimanje toga filma potpuno nepotrebno, odbio je takođe ulogu u mjuziklu A Star is Born (1954). Nije bio zagovaratelj metodne glume, jer je smatrao da gluma dolazi sama od sebe i da se ne treba na takav predani način pripremati za ulogu, ili to imaš ili nemaš. Prema američkom filmskom institutu, čak osam njegovih filmova je na listi od sto najsmešnijih. Nije voleo snimati spektakle poput Spartaka, iako je imao ponuda i za njih.
Bio je prvi izbor za Houksov Man’s Favourite Sport, međutim odbio je ulogu zbog velike razlike u godinama između njega i glavne glumice Paule Prentis. Odbio je opet Houksa i to za film Red River (1948) gde je mogao biti leđa uz leđa sa Montgomery Kliftom i Džon Vejnom, a zaista bi ga zanimljivo bilo videti u vesternu. Bio je repubikanac i pripadao je onoj Holivudskoj manjini koja ih je podržavala, ali je u doba progona veštica branio svoje kolege od takvih mekartističkih metoda, posebno braneći svoga Britanca Čarlija Čaplina koji je bio na toj crno listi zbog levičarskih uverenja.
Za vreme hladnog rata (1958) izazvao je kontroverze letovanjem upravo u SSSR-u. Žene sa kojima je bio često su se žalile da je nasilnog karaktera, da je bio stalno distanciran i nije dozvoljavao da mu priđu. Kolale su i priče o njegovoj biseksualnosti, mada mu destinacija legendarnog pariškog bordela, sa prostitutkama visoke klase nije bila strana. Dve najomiljenije partnerke bile su mu Grejs Keli i Ingrid Bergman. Njihova smrt ga je izuzetno pogodila. 1999. godine imenovan je za drugu najveću mušku zvezdu američkog filma. Prvi na listi bio je Hamfri Bogart.
Lista citata je podugačka i spomenut ću samo neke:
Za Ingrid Bergman: Ona se ne voli šminkati. Ima velika stopala i seljačke bokove, a opet joj žene zavide na njenoj sposobnosti da bude to što jeste.
Za Merilin Monro: Bila je sramežljiva osoba. Sećam se kako su radnici iz studija zviždali za njom i izgledalo je da joj to smeta.
Za Ketrin Hepburn: Nisam nikada volio mršavice, ali ona je imala nešto, možete to nazvati magnetično, nešto što nisam nikada pre video. Morao si je gledati, morao si je slušati, nisi mogao pobeći od nje.
Pet puta se ženio, a za razvod je rekao da je „igra koju igraju advokati“.
Da biste uspeli sa suprotnim polom, recite joj da ste impotentan. Ona ne može da dočeka da to opovrgne.
Važno je da znate odakle ste došli da biste znali gde da idete. Ja sam verovatno izabrao ovu profesiju, jer sam tražio odobrenje, dodvoravanje, divljenje i ljubav.
Izgleda da je svaki novi brak teže preživeti nego prethodni. Ja sam radije budala koju kažnjavaju i koja se uvek vraća po još, ne pitajte zašto.
Ne planiram da pišem autobiografiju, to ostavljam drugima. Siguran sam da će me pretvoriti u homoseksualca, nacističkog špijuna ili nekog drugog.
Novinar me je jednom pitao: “Ko je Keri Grant?” Rekao sam mu da mi obavezno javi kad otkrije.
Kada ti ljudi kažu kako si mlad, oni ti u stvari govore koliko si star.
Moja formula za život je veoma jednostavna. Ustajem ujutru i ležem uveče. U međuvremenu volim da okupiram sebe lepim stvarima.
