We rip out so much of ourselves to be cured of things faster than we should, that we go bankrupt by the age of thirty and have less to offer each time we start with someone new.
Postala je već tradicija da svaku filmsku godinu, tačnije festivalsku sezonu, obeleži jedno ostvarenje koje se bavi gej romansom. Po propagandnim materijalima sam stekao utisak da je Call Me By Your Name neka muška verzija filma Blue is the Warmest Collor, pa sam u skladu sa utiskom podesio i očekivanja. Međutim, novi film italijanskog majstora Luke Gadanjina (Luca Guadagnino) me je i više nego prijatno iznenadio.
Priča je smeštena na sever Italije u 1983. godinu i prati Elia Perlmana (Timothée Chalamet), sedamnaestogodišnjeg sofisticiranog i inteligentnog mladića, koji leto provodi u vili svojih roditelja. Eli je blizak sa njima – otac (Michael Stuhlbarg) mu je cenjeni stručnjak za starogrčku i starorimsku kulturu, dok mu je majka (Amira Casar) prevodilac. U akademskom okruženju je stekao naviku da vreme provodi čitajući knjige i baveći se muzikom, a često se druži sa omladinom iz okoline. Zaplet nastaje kada tokom leta u vilu stigne Oliver (Armie Hammer), koji se nalazi na post-diplomskim studijama, na kojima mu je mentor Elijev otac. Pred Elijem i Oliverom je nezaboravno leto, koje će promeniti njihove živote…
Baziran na istoimenoj knjizi Andrea Acimana, Call Me By Your Name je stilizovan film u kome je bukvalno sve u službi priče. Dugi, praktično bezbrižni letnji dani, prelepa, suncem okupana italijanska okolina i bogata ponuda hrane i pića, zajedno čine senzualnu atmosferu, koja je kao stvorena za otkrivanje sebe i buđenje želja. Kombinacija priče i atmosfere nas polako i namenski uvlači u film, smeštajući nas na obronke Lombardije, dok pratimo Elia i Olivera, tj. njihovu povezanost koja se odvija u pravcu koji nisu predvideli. Iako se film zbog toga može svrstati pod romantični, on je najmanje o ljubavi – akcenat je stavljen na požudu i nesigurnost.
Ono što je sjajno u ovom filmu je što dosta toga nije ispričano, nego nam autor ostavlja prostor da mnogo više posmatramo i, samim tim, sami zaključujemo. Na taj način shvatamo šta likovi pričaju iako nisu izgovorili ni reč. Elio donekle ostavlja utisak momka koji je ispred svojih godina, ali kod njega ima dosta toga neformirano, naročito na emotivnom planu, a zbog toga je on naizmenično arogantan i stidljiv. On se druži sa devojčicama, naročito sa Marciom, ali ubrzo otkriva da ga zanima Oliver. Sa druge strane, Oliver je inteligentan momak sa pomalo nadmenim stavom, a njegova egocentričnost ostavlja utisak da ne primećuje nikog oko sebe. Upravo je ta doza nezainteresovanosti dovela do toga da, od početnog animoziteta prema Oliveru, Eli oseti dozu znatiželjnosti. Oliver je očigledno stariji od Elija, ali utisak je da im je duh na skoro isto nivou.
Kao što sam spomenuo, Gadanjino nas majstorski stimuliše tako što nam bombarduje čula – počevši od ukusnog voća u dvorištu, preko sunčanih polja i seoskih ulica, pa sve do doručka sa kuvanim jajima i jakim espresom, sve ostavlja utisak autentičnosti i neizbežno utiče na gledaoca da se oseti kao da je u Italiji, a na taj način je i čitavo iskusvo praćenja priče još intenzivnije. Međutim, to ne važi i za samu priču. Iako film poseduje scena seksa, autor drži distancu kada se intimna dešavanja intenziviraju. Scenario je zaista lepo napisan, sporo gradi priču i likove i dijalozi su smisleni i uverljivi. Pun pogodak je završni monolog Eliovog oca, koji je sigurno jedna od najboljih scena koje sam video u poslednje vreme. Kvalitet se ogleda i u tome što ne znamo šta se tačno odvija na njihovom emotivnom planu, naročito u završnoj trećini, kada neminovni Oliverov odlazak dovodi do postupaka koji im u tom momentu izgledaju potrebno i ispravno.
Performans Timoti Šalamea je poseban zbog toga što izuzetno dobro balansira između tinejdžerske indiferentnosti i distanciranosti i prikazivanja dubine i konfuzije Elijevih osećanja. Mi ne znamo šta tačno i kada je Eli počeo da oseća i lako se može pomisliti da je sve ovo produkt apatije, dosade ili razmaženosti. Njegova gluma prilikom odjavne špice sa širokim spektrom emocija je sigurno drugi hajlajt filma. Arni Hamer je možda previše star i muževan za ulogu postdiplomca, ali tumači Olivera sa urođenom opuštenošću koju zaokružuje doza mističnosti, što dovodi do toga da je često više objekat nego osoba. Majkl Stulbarg u ulozi Eliovog oca nema previše minuta na ekranu, ali još jednom pokazuje da je u samom vrhu karakternih glumaca današnjice.
Call Me By Your Name je inteligentna, melanholična i senzualna studija odnosa dvojice likova koji su u isto vreme i savršeni i totalno pogrešni jedan za drugog, sa savršenom glumom i perfektnom režijom italijanskog majstora žanra.
moja konačna ocena: 9/10
