Jednoga dana sunce će te obasjati. Možda nećeš odmah primetiti, jer će biti slabo. Uhvatićeš sebe kako razmišljaš o nečemu i nekome ko je samo tvoj i shvatićeš da tamo pripadaš…
Ne kaže se džaba da je druga domovina Iraca Amerika. Još pre američke deklaracije o nezavisnosti kojom su većim delom kumovali upravo oni, mnogo Iraca je usled loših uslova života, velike gladi i potlačivanja od strane engleskih tiranina napustilo svoju rodnu grudu. Tragali su za novim početkom, budućnošću, prelazeći hiljade i hiljade kilometara, dok ih je put vodio preko bare u Novi svet. Najveća migracija se desila tokom Velike krompirove gladi od 1845. do 1849. godine, čija je zaraza tog osnovnog sastojka u prehrani ubila više od milion ljudi, a i raselila duplo više.
Smatra se da je više od 12% ukupnog stanovništva Amerike irskog porekla, odnosno u brojkama gledano više od 36 miliona Amerikanaca. Kako su se naseljavali, Irci se nisu odricali svoje tradicije nego su je uspešno prenosili sa kolena na koleno. Ljubav prema matičnoj zemlji širila se kroz narodne običaje, nostalgične pesme, izradu viskija, praznike i parade koje se i dan danas održavaju u svakom većem gradu u Americi (kao recimo dan Sv. Patrika). I nakon sticanja nezavisnosti 1912. godine nije baš bilo bajno u Irskoj, pa su tako posle Drugog svetskog rata mnogi mladi, kao i njihovi prethodnici ranije, željni ne samo rada nego i prava na obrazovanje, iznova pohodili obale SAD-a. Ovaj film prati život jedne mlade devojke, koja se iz Eniskortija seli u Bruklin.
Pedesete godine prošlog stoleća su teška posleratna vremena za mlade. Nezaposlenost je velika, pa se tako Eilis (Saoirse Ronan) na nagovor oca Fluda (Jim Broadbent), odluči za veliki korak u životu. Od familije koju ostavlja u Irskoj ima stariju sestru Rouz, koja vodi knjige jedne firme i obračunava koeficijent plata i majku koja je domaćica. Inače, ona povremeno radi u prodavnici kod bezobrazne i lukave gospođe Keli, stideći se i grozeći u njeno ime zbog nadmenog ponašanja i popovanja prema mušterijama. Smatrajući da kuburi u mestu bez imalo prosperiteta, teškom mukom napušta svoje najmilije i kreće u avanturu preko mora, ka vlastitom prosperitetu, svesna težine svojih odluka.
Tokom svog dugog puta i uz pomoć cimerke u kabini uči prve lekcije, čeličeći se kroz razne peripetije i posledice svoga životnog neiskustva i neznanja. U Americi je podsredstvom oca Fluda čeka posao u robnoj kući Bartuči, smeštaj joj je zagarantovan kod čestite i džangrizave gospođe Kjo koja izdaje sobe mladim devojkama u Klintonovoj ulici i neretko ih kroz svoj cinizam usmerava i hrabri. Eilis takođe počinje da pohađa i časove večernje škole i to upravo iz knjigovodstva. Isprva joj je jako teško prilagoditi se novom načinu života, vuče je nostalgija prema dovomini i dragim osobama, a i taj kulturološki šok je pomalo povlači u sebe. Stanje se popravlja kada na igranci upozna naočitog mladog italijana Tonija (Emory Cohen), za njega se romantično veže, ali nepredvidljive okolnosti je dovode u takvu situaciju da se mora odlučiti gde konačno pripada.
Celi film bukvalno počiva na plećima mlade glumice Seorse Runan. To je nezahvalan, ali i uzbudljivo privlačan zadatak za svaku ambicioznu i prosperitetnu glumicu da se dokaže i pokaže u pravom svetlu. Njen lik je isprva potpuno konvencionalan, što je i logična posledica odgoja, dok je sa mnogo osećaja prikazano postepeno odbacivanje tih stega introvertnosti i nesigurnosti. Scene u robnoj kući kada je nadređeni posmatra kako se ophodi sa mušterijama i sa sprata diriguje šta da radi, jedan su od mnogih prikaza postepenosti njenog sazrevanja i napretka. Opusti se. Ne smeš biti stegnuta. Ponašaj se kao da ćaskaš sa prijateljem. Uvek nam je cilj da je mušterija zadovoljna i da se ponovno vrati…
Nostalgija je poput bolesti. Potpuno te slomi i onda pređe na drugoga pojašnjava otac Flud zbunjenoj i uplašenoj Eilis njeno stanje. On taj osećaj zna, isto ga je proživeo i poslao ga nekom drugom nesrećniku. Eilis svoju ličnost gradi i kroz društveno angažovani rad u jednoj od lepših scena na filmu, kada tokom Božićne noći pomaže u organizaciji večere sa one siromašne i stare irske imigrante. Na njeno pitanje zašto se ne vraćaju nazad, kad se već uradili svoju primarni zadatak i dali korist društvu, dobija uverljiv odgovor To su ljudi koji su gradili mostove, tunele, puteve. Ko zna od čega oni žive danas. Oni su Irci koji žive više od 50 godina u Americi i kroz te silne godine izgubili su sve kontakte. Kome da se vrate?
Scenario je radio popularni engleski pisac Nik Hornbi prema noveli Kolma Toibina. Vreme dešavanja radnje je naglašeno kroz projekcije filmova koji su tada bili veliki hitovi, pa tako možemo da zaključimo da je reč o 1952. godini. Koketne devojke iz kuće gospođe Kjo gledaju Fordovu posvetu Irskoj kroz The Quiet Man dok Toni svoju Eilis vodi na projekciju bezvremenskog mjuzikla Singing in The Rain. Zanimljivi su i kontrasti boja i promene na stilskim detaljima glavne glumice. Ona prvo kombinuje konzervativne i tamne boje kroz bordo kapu i maslinasto zeleni kaput, dok kasnije trendovski osveštena zrači kroz haljine svetlijih nijansi, zaigranih šara, sa dozom pravilno nanesene šminke.
Takvom posvetom tim odevnim predmetima filmu možemo dati predikat kostimirane drame, mada zbog same teme pre svega podseća na one melodrame starog kova iz tridesetih godina. Opasno je stremio ka TV-drami i tipičnoj limunadi, da se u drugom delu nije zaokrenuo ka filmovima Daglasa Sirka, kada se glavni lik nađe u slepoj ulici jer se sudbina žestoko poigrava, pa svaka odluka, koliko god ispravna bila, izgleda kao nož u leđa dragim ljudima.
Zavisno o nadi i prosperitetu prikazana je i Irska (za razliku od Amerike koja je uvek pozitivna). Prvo kao bezvoljna zemlja koja spava noćni san, tamna, kroz nemaštinu i loše ljude, a onda prekrasno osunčana, okupana svetlom i zavodljivom plažom Kuraklo na Atlantiku. Na kraju krajeva, ovo je glumački film i potpuno se veže na unutrašnje stanje Eilis, koje ispoljava pozadina sa svim ukrasnim elementima kadra.
Film se lagano gleda i posebno bi ga mogle ceniti žene odrasle na kvalitetnim ljubavnim romanima i bogatom ženskom karakteru, iako bi mu se za manu moglo navesti i mrvicu preforsiran romantičarski prikaz američkog sna koji u realnosti ni izbliza nije bio lak. Neko bi mogao i prigovarati zbog jednodimenzionalnosti ostatka važnih likova (Domnala Glisona nisam ni prepoznao – njegovo ime sam tek primetio na odjavnoj špici), koji se zbog izrazito nadmoćnog glavnog nisu ni imali vremena razviti.
Uglavnom, to su male sitnice i uopšte ne smanjuju kvalitet ove lepo nijansirane i sporogoreće melodrame, čija poslednja scena daje lep pečat i zaokružuje priču.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
