Verovatno ste nekada doživleli platonsku ljubav, zamislili tu osobu pored sebe gde ste pobedonosno prepušteni zagrljaju i izvaljeni pred kaminom i gde vas pod naletom vatrenih iskrica ugodno remete pucketajuće cepanice žrtvovane toj crvenoj stihiji. Zamislite upravo u ovom trenutku taj greh potpunog predanja. Jel’ da da je meko oko srca, a na krajičku usana vam se stidljivo nazire zagonetni smešak odobravanja? E, pa sad zamislite veliku ljubav, koja usled moralno opravdanih normi ne može biti realizovana, a zov predanja vrišti toliko jako da nam slabo dođe.
Toplota i mraz su obavijeni nevidljivom opnom i u istom trenutku drhtimo od hladnoće i znojimo od teskobe. Osećamo se bespomoćnim, poput lopova koji se krije i svakim trenutkom u vlastitim očima pada. Stid i gnev uhvaćen u kovitlacu razbuktale strasti. Sve ovo drugo navedeno možemo doživeti u filmu Dejvida Lina (David Lean). Po eminentnoj struci proglašen je najromatičnijim filmom koji je ikada snimljen, ostavivši iza sebe jednu Casablancu, Apartman, Harold and Maude i druge bezvremenske klasike.
Prvi put kad sam ga gledao, predvideo sam čudnovato režiranu prvu sekvencu filma. Počinje panoramom kafeterije na železničkoj stanici. Kamera nežno klizi po polupraznom objektu i locira ljude koji svakodnevno obitavaju krateći vreme do polaska voza. Gazdarica je brbljiva žena srednjih godina, udovica koju uspešno saleće šarmantno bezobrazni kondukter, a u kutku, pomalo skrivenog od šanka i sveta, vidimo naš centalni par u smrtnoj tišini. O njemu još uvek ne znamo ništa, ali kada navalentna poznanica kreštavim glasom pozdravi odsutnu damu i bezobrazno se uvali u njihovo društvo, dvoje ljudi kao da su uhvaćeni u zločinu i kasnije shvatamo da je to nešto sasvim drugo.
U prvi plan padaju krupne predivne oči Selie Džonson (Celia Johnson) i njenim melanholičnim glasom počinje monolog, koji polako kao klupko vunice otkriva bolnu istinu. Laura Džeson (Selia) i Alek Harvi (Trevor Howard) se slučajno sreću na železničkoj stanici. Susretu je prethodio jedan mali grumen prašine, koji se ugnezdio u Laurinom oku. Potpuno banalan susret, na koji se nijedno od njih nije preterano usredsredilo. Naime, oboje su u sretnom braku, imaju decu i onu dosadnu rutinu u koji su svojoj voljom upali i zadnje što traže su upravo te vanbračne pustolovine, koje bi im iskomplikovale život. Međutim, doktor opšte medicine Alek i domaćica Laura igrom slučaja, što poslom, što sedmičnim ritualima često se sreću upravo na želeiznici i kafeteriji. Malo po malo, između njih se javljaju snažni osećaji koji oboje nastoje da zatomljavaju po racionalnoj osnovi, jer su svesni da ta njihova romansa, koliko god iskrena i čista bila, ne vodi ničemu dobrom.
Film krasi magična crno-bela fotografija, igra svetlosti koju je Lin obožavao, čiji su dašci bleštavila bili kao pozadinska podloga, koja je bacala odsjaj na licima ocrtavajući njihovu vrlo prigušenu glumu gotovo kao dokument. Lin je naglašavao te melodramske značajke koje su tako blago i retrospektivno izložene kao poput zvuka, bilo onaj voza koji je značio rastanak, ili Rahmanjinovog koncerta za klavir br. 2, koji je budio setu i stvarao taj njihov zatvoreni svet. Znači, Lin nije bežao od realizma, ispričao je jednu vrlo moguću priču, slučajnu priču, predivnu priču, koja je pre svega zasnovana na igri slučajnosti, a prerasla je u nešto jače što se ne može strpati, zavezati, pa zaboraviti.
Stavljanjem u prvi plan oči Sele Džonson dodao je još jedan tako iskren efekat jer ništa bolje od očiju ne priča priču. Ništa bolje od očiju ne sumira tugu, iskazuje poštovanje, odaje se, isčekuje, oprašta, ljuti, opisuje, ćuti, zamišlja. Još kad dodamo te senzibilne dodire, posebno onaj zadnji kada Alekova ruka kao dašak vetra skoro neprimetno očeša Laurino rame u znak rastanka, Lin je tako tiho, kao što je ljubav pokucala na vrata, zatvorio priču, a nama predivno preneo spoznaju o toj tužnoj vesti.
Film je rađen po pozorišnom komadu Nila Kauarda i pored tri nominacije za Oskara bio je ovenčan Grand Prix-om na festivalu u Kanu. Dejvid Lin, često prozivan britanskim Džordžom Cukorom (mada skromno mislim da je on po svojoj veličini zasebna kategorija) se pre svega proslavio ekranizacijama Dikensovih dela, a kasnije sav taj raskošni talenat naplatio snimajući cenjene i impozantne epove od kojih su barem tri (Lorens od Arabije, Doktor Živago i Most na Reci Kvai) obavezna lektira za sve filmofile.
Za mene je Lin mnogo više od spektakala, meni je Lin upravo ovaj film.
10/10