And they descended upon the earth to strengthen their ranks.
Borgman je holandski film režisera i scenariste Alex van Warmerdam-a, koji je bio u konkurenciji za glavnu nagradu na festivalu u Kanu, nakon 38 sušnih godina za holandsku kinematografiju. Jedan od skrivenih bisera novijeg evropskog filma, privukao je pažnju svojim mračnim, napetim i često komičnim scenama, ali su ljubitelji žanra ostali podeljeni prilikom konačnog ocenjivanja.
Film otvara scena u kojoj nervozna ekipa ljudi napada Borgmana (Jan Bijvoet) koji živi u šumi pod zemljom. Prilikom bežanja nailazi na bogataško naselje i dolazi na ideju da se okupa u jednoj od kuća. Nakon nasilnog odbijanja od strane Ričarda (Jeroen Perceval), njegova supruga Marina (Hadewych Minis) se sažali na njega i tajno mu nudi oporavak i negu u kućici za poslugu. Uskoro saznajemo da Borgman nije nimalo naivan i sa svojim sposobnostima počinje da menja situaciju unutar kuće, koja je i pre njega bila komplikovana…
Borgman je zaista nesvakidašnji film. Kao centralnu figuru ima enigmatičnu ličnost, u svakom smislu, o kojoj mi ne saznajemo ništa, već samo posmatramo njene bizarne postupke i odluke. Lik Borgmana je stavljen u modernističku vilu koja je dom porodice iz više klase, sa karakterističnim emotivnim otuđenjem i bez potrebne ljudske topline. Prva trećina filma me je donekle podsetila na Funny Games ili Dogtooth, sa dozom pomalo apsurdnog crnog humora i osećajem da će neka scena seksa iskočiti svakog momenta.
Celim svojim trajanjem film je fascinantno intrigantan, insistira na našoj pažnji i zanima nas šta će se desiti u narednoj sceni. Svidelo mi se što su me neke scene nasmejale svojim pomalo jezivim humorom (žao mi je, nisam moralna gromada) i što je Borgman prilično nepredvidljiv. Međutim, ispod te privlačne fasade se ne krije ništa nezaboravno ili inovativno. Zanimljiva premisa ne donosi odličan završetak, a scenario ne donosi neki dublji smisao vezan za ideje ili teme (ili ga bar ja ne vidim posle jednog gledanja). Borgman je mnogo zanimljiviji ako se posmatraju pojedinačne scene nego kao film u celini.
Ako se povuče paralela sa filmom Dogtooth, u kome se takođe radnja dešava u svom svetu, tj. na neki način izolovanom mestu, ovde nismo dovoljno jako uvučeni u ritam i rituale zajednice. Satira buržujskog načina života je ili previše nežna ili bez pravog fokusa ili već toliko puta viđena. Sa druge strane, kada se uporedi sa Hanekeovim Funny Games, u kome takođe neznanac upada u porodični dom donoseći nemir, nije dovoljno ozbiljan i efekantan – Borgmanovi postupci se mogu posmatrati kao neka vrsta eksperimenta, umesto da nam unese nemir pod kožu.
Misterioznost Borgmana i motiva njegovih postupaka je odlično pogonsko sredstvo za gledanje filma, ali je pomalo frustrirajuće što na samom kraju mi ne dobijamo odgovore na bitna pitanja. Počevši od prve scene i jurnjave, preko sitnica kao oznaka na leđima, pa sve do uznemirujuće Marinine opsesije prema Borgmamu – nama je sve ostavljeno za slobodnu interpretaciju, a to sigurno dosta gledalaca neće uzeti kao plus. Druga polovina filma dodatno komplikuje situaciju pojavljivanjem Borgmanovih pomoćnika, a imam utisak kao da je nekih 4/5 scenarija napisano pre početka snimanja, dok je ostatak zbrzan.
Borgman je zanimljiv i osvežavajući film u kome bi filmski detektivi sigurno pronašli brojne simbole i metafore, ali je činjenica da mlaka i možda nedorečena završnica kvari generalan utisak.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
