1997. godina je prošla u znaku Kameronovog mega hita Titanic. Pored brojnih kvalitetnih ostvarenja te godine koji su ostali u senci, posebno se ističe ovaj projekat tada veoma talentovanog, a danas veoma cenjenog režisera i scenariste Pola Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson), čiji film današnji kritičari smatraju filmskom lektirom i pravim primerom maksimalne perfekcije tokom snimanja koja na kraju rezultira dramskim remek-delom.
Glavni protagonista radnje je Edi Adams, sedamnaestogodišnji momak koji radi u popularnom noćnom klubu. Njega tamo primećuje Džek Horner, režiser pornografskih filmova, koji mu nudi priliku da postane glavni glumac u njegovim projektima. Edi menja ime u Dirk Digler i oni počinju saradnju. Vremenom njegova popularnost sve više raste, sve dok mu jednog trenutka sreća ne okrene leđa. Osim priče o zvezdi porno-filma, ovaj projekat je svojevsrstan omaž kulturi, stilu i socijalnim pravilima krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka.
Početak radnje je smešten u 1977. godinu, kada je u Americi industrija filmova za odrasle doživela bum. Edi je momak koji ima „blagoslov“ u vidu ogromonog penisa. Prvu scenu snima sa Amber, Džekovom nevenčanom suprugom, koja vremenom postaje zamena za majku koja je Edija isterala iz kuće zbog problema sa školom. Kultura sedamdesetih je prikazana efektno i uverljivo, sa vrhunskim i pažljivo biranim saundtrekom nakome dominiraju disko i fank tonovi. Ljudi su tada počeli otkrivati svoju seksualnost, droga je bila jeftina i dostupna. Ipak, početak osamdesetih nije bio dobar po tradicionalne kreatore porno-filomova, koji su pravili projekte za bioskopske projekcije koje poseduju umetničku crtu, jer je tehnološki bum omogućio snimanje filma svakom zainteresovanom.
Sam režiser izbor teme za film objašnja fascinacijom tim dobom kada je seksualna i svaka druga sloboda bila na vrhuncu. Primetna je nostalgija prema tom dobu. Režiser sudbinu radnika u toj industriji prikazuje crno na belo, bez glorifikacije, šminke i bez propagiranja same pornografije. Ljudi koji se bave tim poslom su predstavljeni kao da se bave sasvim običnim zanimanjem i efektno su prikazane njihove misli i osećanja kada je priliv novca veći, odnosno kada njihov način snimanja doživi propast.
Sa tehničke strane film poseduje sve karakteristike Andersonovih radova, među kojima se ističu duge scene sa pokretnim radom kamere, kada nema reza iako se veliki broj aktera kreće kroz veliki prostor. Dosta pažnje je posvećeno muzici, kulturi, načinu odevanja i svemu ostalom što je karakteristično za taj period. Sve od disko kluba, preko bugi žurki, pa do izbora automobila je uverljivo i karakteristično, i gledalac se prosto vrati tridesetak godina unazad.
Dirka Diglera je izneo Mark Valberg (Mark Wahlberg), koji me je pozitivno iznenadio. Njegova gluma je efikasna, prikazi emocija su postojani, dok je fizička transformacija prilično uspešna, jer je ušao u ulogu deset godina mlađeg momka. Društvo mu pravi veliki broj poznatih i cenjenih glumaca. Bart Rejnolds (Burt Reynolds) je odličan u ulozi harizmatičnog režisera, dok je Džulijen Mur (Julianne Moore) briljantna u ulozi porno-glumice rastrgnute između uloge majke i ne baš pohvalnog načina života. Pojavljuju se glumci sa kojima Anderson sarađuje u skoro svakom filmu, Filip Sejmur Hofman (Philip Seymour Hoffman) i Džon Rili (John C. Reilly), kao i zanimljivi Don Čidl (Don Cheadle), u ne baš karakterističnoj ulozi crnca koji se bavi tehnikom i služa kantri muziku.
Kao što sam već spomenuo za Magnoliu, i ovaj film definitvno nije za svakoga. Originalan je, kreativan, zanimljiv, tehnički perfektno izveden i okuplja veliki broj odličnih glumaca koji pružaju svoj maksimum. Pravo filmsko remek-delo.
10/10