Proslavljeni režiser i scenarista Vudi Alen (Woody Allen) se nakon dužeg vremena snimanja po Evropi vratio u SAD. Ovog puta se priča odvija u San Francisku, ali sa obaveznim flešbekovima koji nas vode u omiljeno Vudijevo mesto za snimanje, Njujork. Pre samog gledanja na ovaj projekat sam nailazio prilično često, prvenstveno jer se spominje kao povratak Vudija Alena, a drugi je maestralni performans Kejt Blanšet koja će, po mom mišljenju, skoro sigurno dobiti Oskara za najbolju glavnu glumicu.
Džasmin (Cate Blanchett) je pripadnica njujorškog višeg života koja je živela u srećnom braku sa svojim suprugom Halom (Alec Baldwin), sve dok on zbog mahinacija na poslu ne završi u zatvoru, kada se ona vraća u San Francisko da živi sa svojom sestrom Džindžer (Sally Hawkins) i njena dva sina. Džasmin je doživela nekoliko mentalnih slomova bog njene traumatične prošlosti i pored međusobne vremenske otuđenosti sestra je prihvata. Njen dolazak se ne poklapa sa planovima Džindžerinog partnera koji je želeo da živi sa njom. Džasmin upoznaje drugog bogatog čoveka po imenu Dvajt (Peter Sarsgaard) koji joj vraća nadu u povratak u višu klasu, ali njene česte laži kvare sve odnose koje ima sa ljudima.
Vudijev rad u poslednjih petnaestak godina je zaista impresivan jer je on kao režiser i scenarista snimao u proseku jedan film godišnje. On ima jedinstvenu sposobnost da u svim njegovim likovima stvori iluziju kako priča kroz svaki od njegovih likova. Ovoga puta izlazi iz svog kalupa koji je napravio u poslednjih nekoliko godina i bavi se životnim razlikama između pripadnika različitog staleža, njihovim željama, motivima, ambicijama, kao i kvalitetom njihovog života koje im novac donosi.
Karakteristika Vudijevih filmova je da likovi po pravilu ne moraju delovati istinito, ne teže da se osećaju pravo ili autentično u određenom momentu i obično predstavljaju neku vrstu karikature koja je došla iz specifičnog Vudijevog sveta. Ipak, ovoga puta se primećuje kako su mu svi likovi poprilično jednodimenzionalni, osim naravno Džasmin, čija je karaterizacija evidentna i ubedljiva. Ona od uobražene pripadnice više klase postaje uobražena pripadnica niže klase, nedovoljno svesna onoga što je zadesilo, tako da svoje želje i ambicije gradi prema svetu kome više ne pripada.
Kejt Blanšet čitav film iznosi na svojim leđima. Njen performans čini da se ništa osim nje ne primeti, pleni kadrom, postojana je, uverljiva, ubedljivo dočarava svoj lik i zaista ću biti zapreprašćen ako joj ne pripadne Oskar. Podršku joj pruža Seli Hokins koja je nominovana u kategoriji najbolja sporedna glumica. Ostatak ekipe nedovoljna karakterizacija likova nije uspela dovoljno zadržati u filmu kako bi ih upamtili, izuzev Aleka Boldvina, koji je poznat sam po sebi.
Performans glavne glumice i odličan scenario Vudija Alena treba da budu dovoljna preporuka da svako pogleda ovaj film. Ovo nije najbolji rad ovog autora, ali je sasvim sigurno jedna od boljih tragikomedija u ovom veku.
8/10
