You can give up, let yourself go… or grit your teeth and hang on like stupid people do.
Alejandro González Iñárritu od početka svoje karijere privlači pažnju svakim novim filmom. Pripadnik novog meksičkog talasa, koji je od kinematogtafije te zemlje napravio, slobodno se može reći, filmsku silu, je danas cenjeni i nagrađivani autor koji sjajno kombinuje narativ sa tehničkim inovacijama. Biutifil je njegov četvrti film, drugi na španskom jeziku, a bavi se tužnom sudbinom Uksbala, čoveka iz predgrađa Barselone, kojeg maestralno tumači Havijer Bardem (Javier Bardem).
Uksbal je samohrani otac dvoje dece čiji se život pretvorio u haos. Pre svega je za to zaslužna njegova bivša supruga Marambra (Maricel Álvarez), manično-depresivna žena koja želi da ponovo žive zajedno. Pored toga, njegovi ilegalni poslovi vezani za imigrante doživljavaju fijasko – Senegalci bivaju uhapšeni zbog dilovanja droge, dok nesrećni Kinezi nisu bili tako srećne sudbine. Kao šlag na vrhu njegove haotične torte stiže saznanje da boluje od raka prostate i da mu je ostalo još svega nekoliko meseci života…
Primarni Uksbalov cilj je da koliko-toliko osigura decu nakon svoje smrti, ali problem je što je Marambra neodgovorna sa novcem, ima pedagoške navike koje nisu baš prihvatljive i u svakom smislu deluje kao osoba kojoj ni nacrtane ovce ne bi poverili na čuvanje. Uksbal je ozbiljan i pomalo strog roditelj koji vaspitava i izdržava svoju decu najbolje što ume, ali je svestan da mu zdravsteno stanje ne ostavlja bolje opcije staratelja svoje dece od njihove nestabilne majke.
Ako bih ovaj film morao opisati jednom rečju, to bi svakako bila čemer. Iz scene u scenu Uksbalov život biva sve lošiji i lošiji, tako da se slobodno može reći kako je pregled prostate sa početka filma možda i najsvetlija tačka njegovog života u filmu. Međutim, koliko god Biutiful bio depresivan, iza Uksbalove bede i očaja se krije nemerljiva motivacija da gura napred, da se ne preda i da se bori za ono što želi. Činjenica je da njegova borba ne donosi uvek željene rezultate, ali je potrebna velika volja i hrabrost da se ne odustane onda kada bi skoro svi odustali.
Odnosi unutar Uksbalove disfunkcionalne porodice su sjajno razrađeni i predstavljeni, ali se to baš ne bi moglo reći za podplotove. Nekako je nemoguće oteti se utisku da postoje čisto kako bi povećali njegovu patnju, iz prostog razloga što se skoro ništa ne odvija kako je planirao. Poslovi oko migranata mu donose samo probleme i glavobolje, a on kao dobričina jednostavno nije neko ko bi mogao da se bavi ovako prljavim poslovima. Takođe, Uksbalova mogućnost da razgovara sa nedavno preminulima (izvrsno predstavljena igra senki) nije uopšte razrađena.
Injaritu nas smešta u društvo marginalaca i odbačenih ljudi, u prljavo predgrađe Barselone, priča nam depresivnu priču, ali nam pokazuje da nada, čovekoljublje i vera u sebe opstaju i u takvim uslovima. Kombinacija okruženja, osećanja i životne situacije gradi specifičnog karaktera kojeg veoma ubedljivo tumači Havijer Bardem. Svaki segment njegovog performansa je maestralan, ali najveći utisak ostavljaju oči pune očaja i nemoći. Kako film odmiče, glumac sve više deluje i fizički i psihički iscrpljeno, a imam utisak da je Injaritu imao nameru da tako iscrpi i nas gledaoce. Njegova ručna kamera i duži snimci bez reza nas čine saučesnicima i voajerima, a kraj filma je, kao i Uksbalov epilog, i blagoslov i prokletstvo.
Biutiful je festival čemera i agonije, mračna španska drama o dobrodušnom čoveku sa društvene margine, kome život svakim njegovim postupkom postaje sve teži. Poprilično iscrpljujuće i depresivno iskustvo, koje fenomenalni Havijer Bardem gotovo sam iznosi na svojim leđima.
moja konačna ocena: 9/10
