Birdman – The Unexpected Virtue of Ignorance (2014)

Vaša ocena filma:
[Total: 36   Average: 4.1/5]

Birdman je možda i najbolji film Aleksandra Gonzalesa Injaritua (Alejandro González Iñárritu), ako ne najbolji onda sasvim sigurno prvi na kojem izgleda kao da se Injaritu konačno malo zabavio. Ako ste pratili rad ovog neprikosnovenog režisera onda znate o čemu pričam, ako ne znate dozvolite mi da vas podsetim. Reč je o njegovoj Trilogiji smrtiAmores Perros (2000), 21 grams (2003) i Babel (2006)  te meni jednom od najdražih filmova, drami pod nazivom Biutiful (2010). Složićete se sa mnom ako primetim da nisu u pitanju filmovi najveselijeg tona. U poređenju sa svojim prethodnicima, Birdman ima gotovo komičnu atmosferu, iako je u pitanju film koji je daleko od komedije.

Priča prati Rigana Tomsona (Michael Keaton), zvezdu superherojskog blokbastera Birdman sa početka 90-tih. Danas, Rigan Tomson, izbledela slika nekadašnje sopstvene veličine, kroz premijerni rad na Brodveju živi u nadi da će ga novo delo vinuti u zvezdano nebo Njujorka. Za vreme probe na glavu jednog od glumaca (baš onog sa najmanje talenta) pada rasveta, što zapravo označava početak priče. Zamena je hitna, vremena je malo, a Vudi Harelson snima nove Hunger Games, Majkl Fasbender radi na novom X-men-u, dok je Robert Dauni Džunior zauzet snimanjem petog dela Iron Man-a. Na Riganovu i Džejkovu (Zach Galifianakis) sreću Majk Šajner (Edward Norton), veliko glumačko ime i bliski prijatelj Riganove glavne glumice Lesli (Naomi Watts) je slobodan.

Za one koji možda nisu shvatili Injarituovu ne toliko suptilnu šalu nabrajanja holivudskih glumaca, superheroja, sa A liste u ovoj sceni, je činjenica da su apsolutno sva ova imena, u proteklih dvadesetak godina, direktno doprinela kulturnom genocidu sa kojim se borimo danas, počevši sa Majkl Kitonom, pionirom ovog žanra koji je ujedno bio i prvi Betmen 1989. godine, pa sve do Neverovatnog Hulka kog je glumio Edvard Norton. Da stvar bude još bolja, koristeći ovu činjenicu, vrlo svesno, Injaritu poseže za novom kako bi produbio igru lažnih i autentičnih identiteta tako što angažuje upravo Majkla Kitona i Edvarda Nortona da glume, ne svoj superherojske alter-egoe, nego iskarikirane prikaze samih sebe. Na taj način Injaritu vraća priču na početak i zatvara puni krug.

Birdman 2

Majkl Kiton je, baš kao i Rigan Tomson, nekadašnja holivudska zvezda koje se svi rado sećaju, ali koju svi manje više posmatraju sa određenom dozom sažaljena s obzirom da on, nažalost, i gotovo bez ikakvog objašnjenja, nestaje sa scene pripadajući tako onoj grupi glumaca čija je karijera išla Ikarevom putanjom. Injaritu besramno koristi ovaj podatak dajući mu na važnosti tako što postavku filma stvalja upravo u ovaj kontekst. Na ovaj način, glavno sredstvo izražaja, pa samim tim i konstruisanja priče, postaje jedna tanka (gotovo nepostojeća) linija demarkacije između glumca i lika kog glumac igra, a koju je stvorio Injaritu.

Drugim rečima, Injaritu stvara uzročno-posledičnu vezu u kojoj Majkl Kiton (glumac) postaje Rigan Tompson (lik kojeg igra), i obrnuto. Kroz ovaj proces se u fiktivnog lika ulivaju osobine realne osobe dok se istovremeno u realnog osobu ulivaju osobine fiktivnog lika. To je postavka filma. Bez nje Birdman, film kakav poznajemo, ne postoji. Čitav ovaj mehanizam je stvoren sa isključivo jednim ciljem – da bi bio u službi ovog dela.

Sa druge strane imamo Edvarda Nortona koji kroz ulogu Majka Šajnera, nepodnošljivo arogantnog, gotovo nemogućeg za saradnju, ali ekstremno talentovanog glumca, podseća publiku da ga je upravo ta reputacija koštala reprizne uloge Halka u The Avengers-ima iz 2012. godine, koju je na kraju ipak dobio Mark Rafalo. Pripisujući realne situacije (fiktivnim) likovima koje igraju glumci, glavni akteri realnih situacija koje im Injaritu pripisuje je primer intertekstualnosti i pastiša u svom najboljem izdanju.

Birdman 3

Ono što ne smemo zanemariti je da, pored ove sjajne postmodernističke igre sa tekstom (kroz scenario, režiju i glumu) zbog koje je Birdman sasvim zasluženo na listi jednog od najboljih filmova 2014. godine, postoje tri dodatna i jednako važna aspekta ovog autorskog dela koja tome bezmalo doprinose. U pitanju su, naravno, maestralna fotografija Emanuela Lubeckog kojoj kao nedeljivi deo, u ovom konkretnom slučaju, pripadaju montaža i scenografija. Verovatno vam se u toku gledanja filma nakon određenog vremena učinilo da je ono što pratite zapravo jedan beskonačan kadar. Ako jeste, bili ste delimično u pravu. Film je snimljen i montiran tako da izgleda kao da je urađen u jednom dahu, iako je u realnosti zapravo u pitanju niz kadrova koji su svi u proseku trajali od 10 do 15 minuta.

Kontinuitetu i besprekornoj fluidnosti kadrova je u velikoj meri potpomogla scenografija izgrađena po principu lavirinta (na tri nivoa) u kojoj se prostori različite namene, a gotovo istog karaktera, baš kao i kadrovi, bez imalo napora, samo nižu jedan za drugim. Razlog ovakvoj scenografiji je tehničke prirode i veže se direktno na stvaranje iluzije jednog kadra o kojoj sam malopre govorila. Međutim, svi ovi prostori, sastavni delovi lavirinta, imali su za cilj samo jednu stvar – ispratiti psihičko stanje glavnog lika. Naime, kako bi dolazilo do promene u mentalnom stanju Rigana Tomsona tako bi se i prostor suptilno menjao zajedno s njim, hodnici bi postajali skučeniji, plafoni bi se spuštali, svetlo zagušivalo – sve u cilju da dočara klaustrofobično stanje njegovog uma.

Birdman 5

Sa druge strane imamo scenografiju unutar scenografije (Riganova predstava) koja je samo još jedan dokaz koliko pažnje se zapravo pridavalo ovom aspektu filma. Kuhinja, kao centralni prostor predstave, je namenski ispratila duh 50-tih, što uopšte nije iznenađujuće kada se uzme u obzir da su upravo 50-te okarakterisane kao zlatno doba Brodveja, nagoveštavajući tako Riganov spektakularni povratak. A kakav li je samo to povratak bio. Bravo!

Birdman je jedinstven primer pametnog meta teksta koji je vrlo vešto izbegao zamku samozadovoljstva, pretencioznosti i mediokriteta u koju upadaju čak i najveštiji režiseri. Utisku jedne tečne i bez napora izvedene priče, ispričane komplikovanim sredstvima, dobrim delom je doprinijela Injarituova sjajna glumačka postava i veština njegove neverovatno talentovane tehničke ekipe predvođene Lubeckim i Tompsonom. Rezultat je bez sumnje jedan veliki, svevremeni film o kojem će se sasvim sigurno još dugo vremena pričati, a da li će Birdman dobiti etiketu filma koji je vratio Betmena u život, i na koliko dugo, ostaje još da se vidi.

10/10

Autor: Monika Ponjavić

Birdman 5