On se oženio, pa se onda opet oženio, a onda je upoznao ljubav svog života.
Citat iznad je premisa filmske adaptacije popularnog romana Barney’s Version koji nam je podario veliki mag pisane reči – Mordekai Ričler, kanadski književnik jevrejskog porekla. Režiser Ričard J. Luis (Richard J. Lewis) je nakon rada na brojnim TV-serijama (kao npr. CSI: Crime Scene Investigation) prihvatio angažman da režira životvornu dramu. Majkl Konves je prilagodio literarni predložak u zanimljivo filmsko štivo, koga su zajednički producirale filmske kuće iz Kanade i Italije.
Lokacije za snimanje pronađene su u kanadskoj pokrajini Kvebek, zatim u Njujorku, a nekoliko setova napravljeno je i u Rimu. Kroz vremenski period od nekih tridesetak godina pratimo glavnog protagonistu koji je već zašao u zrelo životno doba. Doba kada već počinju da se svode računi i sumiraju rezultati svega što je proživeo. Barni Panofski (Paul Giamatti) je producent komercijalnih televizijskih serija čiji su konzumenti uglavnom usplahirene domaćice. Njegov buran život, koji su obeležila tri propala braka, neutoljiva žeđ za slatkim životom što je podrazumevalo česta druženja, uz puno alkohola i jakih cigara, uzeli su svoj danak. Čovek je okusio pobede, ali i poraze, imao niz uspona i padova.
Brza radnja, prožeta duhovitim, lucidnim dijalozima, iz kojih se crpe komični segmenti ove životne priče, lako uspostavlja kontakt s publikom. Normalno, ovde imamo i ozbiljne segmente, tako verno rekonstruisane, da izgledaju kao da su otrgnuti iz nečijeg života koji nam se čini dobro poznatim. Sve što se dešava povezano je s našim glavnim junakom, kome ne manjka samopouzdanja. Bez obzira što na prvi pogled odaje utisak nekog tipa s gomilom mana, Barni naprosto zrači svojim šarmom i vrcavim humorom osvaja nas u svakom kadru.
Moram da napomenem da je Pol Đamati pravi izbor za jedan takav kompleksan lik. Njegova interpretacija čoveka koji samo hoće da ugrabi što više od života je maestralna, odličan je primer vrhunskog glumačkog umeća.
Ono što pada u oči jesu dobri kostimi i vešt rad šminkera jer su likovi vizuelno sasvim pristojno predstavljeni tokom različitih vremenskih perioda, u rasponu od tridesetak godina. Paskual Katalano je autor senzibilnih muzičkih aranžmana, što uz zanatski vešto snimljene kadrove (Gaj Dufo zaslužuje respekt) doprinosi da priča poprimi konture životvorne autentičnosti. Dakle, publika dobija od svega po malo, što sve skupa pruža vrhunsku zabavu. Malo ljubavi, pa prijateljstva, dosta smeha, ali i tuge i prolivenih suza, duboke patnje, podmukle bolesti, pa i smrti.
Međutim, bilo bi nepošteno ne istaći i ostale bitne likove koje je režiser uklopio u jednu skladnu celinu. Rosamund Pike (Rosamund Pike), u pomalo neobičnom izdanju jer je ovde gledamo kao brinetu, uspela je da na suptilan način iznese lik Miriam Grant, žene koja je bila ona prava, iskrena ljubav i čvrst životni oslonac našem glavnom junaku. Dastin Hofman (Dustin Hoffman) kao Izi Panofski, penzionisani policajac, Barnijev otac, zaista je briljantno odigrao svoju epizodnu rolu, dajući čitavoj priči šarm, toplinu, jer je on lik koji na život uvek gleda s vedrije strane.
Vredi još istaći lik supruge broj dva, koju je sa puno entuzijazma oslikala Mini Drajver (Minnie Driver) (scena kada je od strane supruga uhvaćena u nezgodnoj situaciji je totalno urnebesna). Što se tiče najboljeg Barnijevog prijatelja Bugija, koji kasnije postaje narkoman, moram da priznam da ga je sa puno takta interpretirao, pomalo zaboravljeni Skott Spidman (Scott Speedman).
Film koji se gleda u jednom dahu jer nudi toliko privlačan, intrigantan sadržaj koji će vas jednostavno očarati, a pritom i odlično zabaviti. Neke od nas čak i naterati da postavimo sebi neka važna pitanja i da razmislimo šta zapravo hoćemo od života. Pravi domaći zadatak koji su komšije sa severa zadale glamuroznom i iznad svega komercijalnom Holivudu.
Da iskoristim žargonsku terminologiju: ovo je vrh, koji zaslužuje najvišu ocenu. Svaka preporuka je stoga potpuno izlišna.
10/10
Autor: Boban Marković
