Harvi Kajtel (Harvey Keitel) je cenjeni karakterni glumac koji iza sebe ima brojne filmske nagrade i saradnju sa režiserima kao što su Martin Skorseze (Mean Streets, Taxi Driver), Kventin Tarantino (Reservoir Dogs, Pulp Fiction) i Ves Anderson (The Grand Budapest Hotel, Isle of Dogs). Njegovom fimskom ličnom kartom smatram u ulogu u ovom niskobudžetnom filmu Abela Ferera (Abel Ferrara), koji je vremenom dostigao gotovo kultni status.
Kajtel tumači korumpiranog poručnika njujorške poliicije, koji je zavisnik od droge, voli da se kladi na bejzbol mečeve i provodi vreme sa ženama lakog morala. Svoja ovlašćenja koristi za sklapanje poslova sa dilerima kako bi nabavio drogu i prljav novac, a zbog klađenja duguje novac opasnim ljudima. On se bavi svojim svakodnevnim detektivskim zadacima, ali mnogo više pažnje posvećuje svojim porocima. Prilikom istrage slučaja silovanja monahinje, iako deluje kao čovek koga niša ne može poremetiti, poručnik biva pogođen njenim jakim religijskim principima…
Protagonista ovog filma, čije ime ne saznajemo, je loš poručnik u svakom smislu – korumpiran je, neodgovaran, sklon agresiji i skoro uvek pod uticajem opijata ili akohola. Primećujemo da je pripadnik srednjeg staleža i da ima porodicu sa troje dece (koja se prilagodila njegovom ponašanju), ali ga to ne sprečava da mnogo više vremena provodi na ulici i na sumnjivim mestima. On nema iluzija o sebi, loš je i svestan je toga. Autori beskompromisno predstavljaju njegovu mračnu i nasilnu priču, koja u završnici dobija i egzistencijalistički karakter sa religijskom simbolikom.
Ova studija lika je sa pravom bila i ostala kontroverzna, sa eksplicitnim scenama u kojima poručnik jedva uspeva da kontroliše svoje nagone ili ne uspeva uopšte. Abel Ferara je režiser koji je u to doba karijere praktikovao gerila način snimanja na njujorškim lokacijama i nije baš bežao od eksploatacije, a svojim pristupom je stekao poštovanje među ljubiteljima nezavisne i andergraund kinematografije. Očigledno je da nije imao nameru da pravi bilo kakav vid ustupaka i Bad Liutenant je teška, ali i veoma realistična studija karaktera o čoveku koji se ne oseća prijatno u svom telu i sa svojom dušom.
Guerrilla filmmaking je način snimanja bez seta, kada filmska ekipa upadne na neku lokaciju i snimi materijal za film bez dozvole. S obzirom da nema mogućnosti da se obezbede bolji uslovi, vizuelni kvalitet je na niskom nivou i film deluje kao da je snimljen mnogo ranije. Podsetio me je na radove novog holivudskog talasa sa početka sedamdesetih, konkretno na Skorsezeov Mean Streets. Vizuelna sirovost je dobra podloga za sirovost same priče, pa film nikako nije prijatan za gledanje u klasičnom smislu, što je i razlog zbog čega je nekima kultni, a nekima promašaj.
Scenario je pun scena u kojima su dijalozi improvizovani ili napisani tokom snimanja, kao i onih u kojima Kajtelov glumački kvalitet dolazi do izražaja. Njegov poručnik je predstavljen potpuno iskreno, da ne kažem hrabro, toliko da se Kajtl ogolio i figurativno i bukvalno. Autori mu nisu dali ime, ali njegova titula, koja izražava njegovu moć u društvu, i pridev loš, koji izražava njegovo moralno stanje, govore ono što je, vezano za njega, najbitnije. To posredno znači da aspekti njega kao individualca više i nisu toliko važni. Uskoro, kada poroci prestanu da ga rade, ostaju mu krivica, nemir i ono što je otkrio uz pomoć časne sestre – nada za spasenje i oprost.
Bad Liutenant je kultni, prljavi, beskompromisni film Abela Ferare, koji kao teme ima moral, zavisnost, greh i iskupljenje, sa Harvijem Kajtelom u veoma hrabroj i iskrenoj glumačkih izvedbi.
moja konačna ocena: 8/10