Ovaj film je postavio standarde na temu putovanja kroz vreme i postao istinski klasik svoga vremena. Zahvaljujući ogromnoj popularnosti koja odzvanja do današnjih dana, usledila su još dva, podjednako kvalitetna, mada manje uspešna, nastavka ovog filma. Iskreno rečeno, pravo je čudo što ih nije usledilo još više, jer je „Back to the Future“ jedan od retkih filmova koji u nama izaziva želju da vidimo još, bez straha da će se priča izjaloviti, te se nadamo da ćemo kad tad dočekati barem rimejk ove kultne trilogije, ako već ne konkretan nastavak.
Inspiracija za scenario filma je nastao krajnje slučajno, dok je jedan od dvojice scenarista Bob Gale (drugi je Robert Zemeckis, ujedno i režiser filma), pregledao očev srednjoškolski godišnjak i zamišljao kakvi bi njih dvojica bili prijatelji da su istih godina. Zanimljivo, to je otprilike upravo ono što i prosečnom gledaocu pada na pamet i o čemu mašta gledajući ovaj film. Scenario je vrlo koncizan, bez suvišnih reči i niko u filmu zapravo ne govori ništa što kasnije neće biti od važnosti za film ili što nema veze sa već odigranim.
Naravno, kako sve to ne bi bilo suviše suvoparno, kroz film se provlači i pristojna doza simpatičnog humora, karakteristična za osamdesete, tek toliko da film ne bude previše ozbiljan, a ni preterano neozbiljan. Svakom detalju je posvećena puna pažnja, tako da je moguće mnoge sitnice i ne zapaziti tokom prvog gledanja, za šta zapravo nismo sigurni da li je pozitivna ili negativna odlika filma. Ovi detalji su posebno prisutni kada su u pitanju razlike između prošlosti i sadašnjosti, kao što je to npr. u pogledu bioskopskog repertoara ili izgled lokalnog kafića nekad i sad.
Glumačka ekipa filma je vrlo pažljivo i dugo birana, te se može reći da je vrlo blizu savršenstva za ovu vrstu sadržaja, s obzirom da su neki od njegovih likova vremenom prerasli u kult. Manje poznata činjenica je npr. da je čitave četiri nedelje snimanja Erik Stolc glumio Martija MekFlaja, pre nego što ga je Majkl Džej Foks (Michael J. Fox) zamenio u istoj ulozi. Naime, vremenom je zaključeno da je Stolc previše ozbiljan za ulogu. Sa druge strane, Krispin Glover (Crispin Glover) je potpuno odstupao od originalne zamisli lika Džordža MekFlaja, svojom neobuzdanom improvizacijom ovog lika, ali je na kraju zaključeno da je Gloverova interpretacija Džordžovog lika i više nego odgovarajuća. O liku doktora Emeta “Dok” Brauna, kog je glumio Kristofer Lojd (Christopher Lloyd) je suvišno i govoriti, s obzirom da je to možda i najupečatljivija uloga u filmu, koja je istovremeno i ponajviše obeležila Lojdovu karijeru. Kada se sve sabere, ovo možda i nije neka vrhunska glumačka ekipa, kada glumce posmatramo ponaosob, ali se čini da je po svemu sudeći, u slučaju ovog filma upravo ova ekipa bila idealna.
U neku dublju filozofsku analizu ovog filma je teže upustiti se, s obzirom da on sa sobom i ne nosi neku duboku poruku, već je pretežno zabavnog karaktera. Međutim, kao i svi filmovi sa tematikom vremenskog putovanja i „Back to the Future“ nudi neiscrpni materijal za diskusiju na osnovu naučno fantastičnih teorija na kojima se film zasniva. Marti npr. nakon povratka u svoje vreme uviđa da je ipak drastično uticao na promenu svojih bližnjih, dok iste te promene neshvatljivo nisu imale nikakav uticaj na njega samog, što je pomalo diskutabilno, jer bi promene njegovog životnog okruženja trebale sa sobom povući i promenu njegove ličnosti. Takođe, teško je poverovati da je Marthi svojim postupcima u prošlosti selektivno uspeo da izmeni samo svoju porodicu, dok recimo na Dok Brauna, sa kojim je u prošlosti najviše vremena provodio, nije uticao gotovo uopšte. No, sve su ovo pitanja o kojima ne vredi previše lupati glavu, sve dok ona spadaju u domen naučne fantastike.
Na kraju, teško da se ovaj tekst može posmatrati kao preporuka za film, s obzirom da su retki ljudi koji ga nisu gledali, ali uvek postoje nove generacije koje za njega još nisu čule, a čvrsto verujemo da bi „Back to the Future“ i kod njih imao dobru prođu, uprkos njegovoj starosti od 28 godina.
10/10
Autor: Nikola Milošev
