Azor je kombinacije spore drama i političkog trilera nastala u međunarodnoj ko-produkciji Argentine, Francuske i Švajcarske koju potpisuje Andreas Fontana u svom rediteljsko-scenarističkom debiju. Film je premijerno prikazan na festivalu u Berlinu kada ga je otkupila striming platforma Mubi. Naslov filma se odnosi na francusku reč koja u prevodi znači „budi tih“.
Radnja filma prati Ivana de Vila, privatnog bankara iz Ženeve koji krajem sedamdesetih sa suprugom dolazi u Argentinu u kojoj vlada vojna diktatura. Cilj posete je da završi poslove koje je započeo Kiz, njegov partner koji je postao predmet zabrinjavajućih glasina i koji je misteriozno nestao preko noći. Krećući se pod intenzivnim nadzorom kroz zadimljene salone i raskošne proslave, Ivan polako otkriva zlokobnu mrežu kolonijalizma, visokih finansija i „prljavog rata“ nacije.
Po autorovim rečima, inspiraciju je pronašao u pismima svoga dede koji je, kao i naš protagonista, bio švajcarski privatni bankar koji je poslom bio u Argentini upravo u vreme u kom se odvija radnja filma. Pisma su bila jednostavnog karaktera, sve je bilo prizemno i „banalno“ i u njima je čovek opisivao tipičan poslovni put u kome su sklopljeni neki ugovori i zarađen je novac – nije bilo ni najmanjih naznaka kakve se strahote odvijaju u Argentini.
Ivanova uloga je da se ponovo poveže sa portfoliom klijenata i da diskretno otkrije šta se dogodilo Kizu kako bi razjasnio te glasine. Ispostaviće se da je portfolio šarena lepeza likova koju čine vojna lica, zemljoposednici, advokati, diplomatsko osoblje i drugi zvaničnici karakteristični za elitu vojne diktature. Određena prezimena imaju težinu ekvivalentnu titulama poput predsednika ili generala, a tu je i monsinjor Tatoski koji iz senke kontroliše mnogo više nego što bi se očekivalo od crkvenog lica. Sve se odvija u svetu pogleda ispod obrva, otvorene paranoje i skrivenih pretnji.
Ivan oprezno istražuje nestanak svog partnera, postepeno otkrivajući da su Kizove metode rada i uplitanje u politiku uznemirili određene ljude u argentinskom visokom društvu. Suprotno mojim očekivanjima, naš protagonista nije toliko zainteresovan za pronalaženje Kiza koliko za očuvanje poslovanja svoje banke koje je ugroženo sve jačom konkurencijom državnih ili javnih banaka. On se šarmantno i diskretno uvlači u elitu Argentine ostavljajući utisak nepokebljivog biznismena, ali ga muči sumnja da je Kiz bio bolji bankar od njega i da bi jednim lošim potezom mogao da ukalja dobro ime svoje porodice. Njegova supruga ima funkciju Lejdi Magbet koja svojim komentarima podstiče njegovu odlučnost.
Po rečima monsinjora Tatoskog, Argentina je bila usred faze pročišćavanja tokom koje paraziti (levičari i disidenti) moraju biti iskorenjeni. Ivan to vidi na samom početku filma, a kasnije saznajemo da ni njegovi klijenti nisu zaštićeni jer je nestala ćerka jednog od njih. Ispostaviće se da je vojna diktatura Ivanu odličan potencijalni partner jer od njene efikasnosti direktno zavise prihodi Ivanove banke. Upravo zbog toga je Ivan, kao i njegovi klijenti, ravnodušan prema brutalnosti koja se sprovodi prema narodu Argentine.
Sam film je smešten na lokacije koje savršeno odražavaju banalnost zla (ogromna seoska imanja, elitni privatni klubovi, otmeni hoteli), pa se radnja odvija daleko od društveno-političkih tenzija koje su zahvatile zemlju – mi ne vidimo otvoreno nasilje, ali nam je jasno da državom teče krv. Centralna misterija vezana za nestanak Kiza na kraju postaje potpuno nebitna jer je verovatno postao žrtva ljudi sa kojima Ivan posluje – sa druge strane, upravo zbog toga naš protagonista na kraju filma ne postiže neko transformativno otkriće vezano za kapitalizam nego katarzu olakšanja i samozadovoljstva jer je uspešno obavio svoj posao.
Azor je nenametljiv, usporen politički triler bez akcije ili velikih otkrića koji nam efikasno predstavlja argentinsku vojnu huntu u kojoj je smrt svuda, osim na ekranu.
moja konačna ocena: 7/10
