Iako je prošla dobra polovina godine, ja i dalje ne mogu nabrojati deset filmskih naslova koje bih izdvojila kao najbolje u ovoj tekućoj godini. Svesna sam da najbolje tek sledi, tamo mesec-dva pre Nove godine, ali se ne mogu oteti utisku da je ova godina dosta siromašnija u odnosu na prethodne. Ipak, što se tiče blokbastera, tu je situacija dosta drugačija, brojni su i nađe se po neki odličan, a Atomic Blonde spada u sam vrh najboljih blokbastera u 2017. godini.
Godina je 1989., pred sam pad Berlinskog zida. Agentica MI6 Lorejn Brouton (Charlize Theron) poslata je u Berlin na važnu i osetljivu misiju. Treba da vrati ukradeni dosije, tačnije tajni spisak agenata od neprocenjive važnosti, da otkrije ko je dupli agent i da pokupi telo nastradalog kolege. U Berlinu je dočekuje drugi, tamo odomaćeni agent Dejvid Persival (James McAvoy), koji sa njom počinje da igra zanimljivu igru smicalica koja vodi do mnogo ozbiljnije špijunske zavere.
Kurt Džonstad je adaptirao scenario britanske grafičke novele The Coldest City Sema Harta i Entonija Džonstona, na kojoj je i baziran ovaj film. Ako se pita kritika, odlično, ako se pita publika, još bolje, tako da se dolazi do zaključka da je posao sjajno urađen. Film je režirao amerikanac David Leitch, inače kaskader koji je tek odnedavno u režiserskim vodama. Zaslužan je za hvaljenu akciju John Wick, a sa nestrpljenjem se očekuje i nadolazeći Deadpool 2 koji će sigurno nositi njegov prepoznatljiv pečat.
Taj njegov akcentovani filmski fajt postaje zaštitni znak njegove režije, koja, na prvi pogled, nema tipičnu dubinu, posebno ne špijunskih trilera, pod koje se svrstava i ovaj film. Za površne gledaoce možda nema, ali kada se zagrebe ispod površine, iskristališe se Ličova umetnost u režiranju akcije, što ga izdvaja od ostalih režisera, ne samo u žanru. On fajt i špijunažu uspešno kombinuje, a to se najbolje vidi iz scene u drugom delu filma, kako je ja zovem rešo scena, koja otprilike traje 15-ak minuta bez cut momenta. Moram napomenuti da ju je Šarliz sama odradila, bez pomoći kaskadera što je za pohvalu.
Lič je takođe sirov, brutalan, efektan, sva dešavanja se brzo smenjuju, kao na pokretnoj traci, a opet dovoljno da pohvatate sve bitne segmente filma. Filmom se provlači jedva primetan ironični humor koji samom filmu daje još bolje osvetljenje. Neke scene u filmu su me podsetile na Refna, scene gde je glavna heroina u sobama, hotelima, klubovima. Te scene obiluju toplim i neonskim bojama koje se smenjuju, a opet, sa druge strane, scene Berlina za vreme Hladnog rata su čisti kontrast, sive, hladne, maglovite i tmurne. Akcione scene, posebno one borbene gde krv postane najfrekventnija, su veoma efektno i validno urađene, možda za nečiji ukus presirovo i prebrutalno vizuelizovano, ali što se mene tiče, to filmu samo daje na verodostojnosti.
Šarliz Teron je jednostavno očaravajuća u filmu. Uloga joj je legla kao budali šamar. Njena fizička prirodna lepota i privlačnost, zajedno sa akcionim scenama borbe prsa u prsa koje je izvela u filmu, su pravi pogodak. Mnogi akcioni glumci mogu samo da se sakriju u neki ćošak i da ne izviruju dok malo ne splasne atomska plavuša. Potukla ih obična blondina u sjajnim odevnim kombinacija, od kojih su neke idealne za borbu, a one druge, koje nisu, a kojih je više, su raj za mnoge oči, i to ne samo muške. Ja sam isto uživala. Lezbo scena takođe ima svoju čar, ali može da se protumači i na neke druge načine, ako uzmemo u obzir da je francuska glumica Sofia Boutella duplo mlađa od Šarliz, pa dolazimo do dominacije, podređenosti… Dabome, to ipak ostavljam da sami procenite.
Šarlizin wingman u filmu je harizmatični Džejms MekAvoj, koji je opet briljirao. Kada se u filmu spoji neobično napisan karakter pun vrištećih mana i posebnost glume ovog glumca, to ne može da omane. Mnoga sjajna glumačka imena se smenjuju u filmu, između ostalih izdvojiću uvek rado viđenog Džona Gudmena (John Goodman) sa manjom, ali bitnom ulogom. Mene je oduševio najmlađi iz poznate glumačke porodice Skarsgard, Bill (Bill Skarsgård), čija kjut, ali kold bejbi fejs radi svoj posao jako upečatljivo.
Od serije Peaky Blinders nisam naletela na ovako savršeno uklopljen soundtrack. Svaka pesma ima svoj deo, svoj momenat, a intenzitet iste raste i opada zajedno sa radnjom u filmu. Izdvajaju se Cat People od Davida Bouvija i Blue Monday od Healtha, dok je 99 Luftbalons nezaobilazno u mnogim verzijama, jer se radnja dešava u Nemačkoj. Moji favoriti su pak Der Kommissar i sjajni Clashov hit London Calling koji meni ima najjači efekat. Na kraju krajeva, film i ne morate pogledati, ako vas recenzijom nisam u gledanje istog ubedila, ali ne poslušati ovaj soundtrack, e to ne smete nikako!
Film je sveže apsolviran u bioskopu i utisci se sabiraju i dan kasnije. Retko se sve ovako dobro usaglasi i poklopi da blockbaster ispadne pravi pogodak, uvek se nađe neka zamerka. Međutim, ja je nisam našla, ali dobro, ja istu nisam ni tražila jer sam znala šta gledam – akciju gde su stvari poput priče ili glume manje bitne, u odnosu na napucanost i akciju. Međutim, ovde ima i napucanosti i sjajne akcije, dobre glume, tečne i misteriozne priče, sjajno uklopljenje muzike i predivnih lica i zato je ovo savršen blockbaster za najveću moguću preporuku! Film itekako vredi i vašeg utrošenog vremena i para, jer ćete dobiti sjajnu i dinamičnu akciju, koja ne jenjava niti jednog trenutka i nikad lepšu i privlačniju Šarliz Teron.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Suzana Bunić
