Artimos Sviesos/ Low Lights (2009)

Od Estonije, preko Letonije (Latvije), putem razvijenih i utabanih filmskih traka, poput ruskog plinovoda, znatiželja me je dovela do jedine preostale Baltičke zemlje kojoj moje oči barem na ekranu nisu ukazale poštovanje. Država pre svega poznata po košarkaškim gorostasima i, ako se u obzir uzme geografsko ležiste te po površini najveće baltičke zemlje, predstavljena je kroz dosta živahne boje nacionalne zastave. Dok su me estonski filmovi prijatno iznenadili, jedini latvijski koji sam pogledao razočarao, nekako sam imao osećaj da od litvanskog isto tako neću dobiti mnogo šta.

Retki su primeri kada čovek s guštom i osmehom na krajičku usana priznaje da je fulio u pretpostavkama, potpuno, debelo i to za 180 stepeni. Ovaj film me je razdrmao poput zvečke, oduševio i ostavio prikovanim za sedlo upijajući me u noćnu avanturu po drumovima prekrasnog Vilniusa i njegove šumovite okoline (IMDB navodi da se snimalo i u Nemačkoj, pa je vrlo moguće da su te šumske epizode snimljene upravo tamo), razbijajući monotoniju tri glavna lika zarobljena strogim rasporedom ustaljenih navika iz čijih utroba vonja zaspala inicijativa nekada poletnih ljudi koji su se očito prepustili životnoj rutini.

Tadas je čovek tridesetih godina. Upravo ga upoznajemo u trenutku kada postaje svestan da majstori, koji su prethodno uzeli avans za opravku stana, neće doći. Njegovoj ženi kao da je to prirodan sled događaja jer od jednog neaktivnog, povučenog i nezainteresovanog mužića ne očekuje neku inicijativu. Tadas i njegova žena rade u osiguravajućem društvu. Stresan posao, jer moraju uslužiti razne profile ljudi, a pritom zbog kodeksa poštovanja korisnika njihovih usluga su često na vetrometini neugodnih pitanja, koji se rafalaju po prvoj liniji odbrane integriteta firme.

Takav posao je verovatno i posledica sunovrata odnosa između njega i supruge, koji kao likovi iz nemog filma životare unutar četiri zida bez tona, zadovoljavajući se buljenjem u televizor, gde su im zajedničke teme jedino otplate kredita. Tako u jednoj od pauza za ručak nabasa na starog druga Linasa, koji je njegova sušta suprotnost. Linas je zaigrani od sunca preplanuli arhitekta, plejboj, zadnjih par godina nastanjen u Americi. Predloži mu jedan večernji izlazak na koji Tadas nevoljno pristaje.

Artimos Sviesos 2

Iz gnezda sigurnog, ali dosadnog doma, Tadas i Linas uskaću u jednu čudno skrojenu pustolovinu koju bez ikakvog plana i programa kroje upravo njih dvoje. Kasnije će im se pridružiti jedna tajnovita crnka, koja je itekako važan čimbenik za konačni filmski rasplet. U noći punoj ismišljenih rituala, oni kao svici svetle plešući po opasnom rubu provalije, dok je konačni ulog ogroman. U pitanju je spas one unutrašnje sile koja te pokreće i koja sprečava da potpuno spustiš gard dok te beskrupulozni život udara, ne samo ispod pojasa nego i sportski čisto u bolno lice.

Artimos Sviesos, u prevodu Kratka Svetla, bi se mogao svrstati u podžanr filma ceste. Izražene je mistifikacije, koja se savršeno uklapa u noćni ambijent metropole, gde se ovlaž upoznajemo i sa problematičnom kategorijom ljudi (dilera i bandi na kotačima), koji ovde nisu prikazani kao agresivci, nego pre kao ljudi koji se traže, poput glavnih likova. Izgubljena štenad pre svega vapi za iskrenom pažnjom i da upravo njih neko gleda onim velikim očima ljubavi i poštovanja da su nešto, jer im to očito nedostaje. Tako taj treći lik, tip fatalne crnke, je prikazan kao litvanska Eva Grin i savršeno komunicira svojim oružjem kombiniranog seksipila i šutnje, koja poput škorpije pridobija frajere na svoju stranu.

Režiser Ignas Miskinis je napravio interesantnu karakterizaciju likova i upravo minimum dijaloga, koji su svedeni bukvalno na osnovne komunikacijske fraze (tipa: gde idemo, šta ćemo kupiti, hoćemo li skrenuti na ovaj put, ugasi svetla, šta radimo) daje dignitet igri koju prvo vodi Linas, a kasnije je ne svojom voljom prepušta Tadasu i tajnovitoj crnki. Na kraju i mi sami gubimo kompas i kao likovi iz priče bauljamo prostranstvom i budimo lava dok spava.

Artimos Sviesos 3

Prigušena muzika, odlična fotografija, stilizirano vođena radnja, gde se pametno koriste sve blagodati prirodnog ambijenta da bi se držao konstantni ritam filma, koji naginje na neku čudnu fuziju Aki Kaurismakija, Dejvida Linča uz neo-noirovski začin. Konačno finale je u maniru vrhunskog mind-fuck filma, koji baca zanimljiv pogled na veze, držeći se teorije moraš prvo nešto izgubiti, da bi to ponovno pronašao, ali na ovakav način, to barem ja nisam mogao pretpostaviti. Topla preporuka iz očito zanimljivog Baltika.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]