Kada čujem reč triler mahinalno pomislim na ovaj film, meni jedan od najdražih i najboljih trilera novijeg datuma. Ovakvi filmovi su retki jer danas psihološki trileri, u koje spada i ovaj film, su nalik jedan drugome, kao jaje jajetu. Neki domaći prevod ovog filma bi glasio Ulica Arlington ili češći prevod Građani opasnih namera. U ovom slučaju, itetako opasnih namera.
Majkl Faradej (Jeff Bridges) je univerzitetski profesor koji predaje savremenu američku istoriju. Otkada je izgubio ženu, agenta FBI-a koja je poginula na zadatku, opsesivno se bacio na proučavanje terorizma, a tu temu često uvodi u svoja predavanja. Živi sa sinom Grantom i devojkom Bruk. Jednog dana, vraćajući se sa posla nailazi na dečaka koji se čudno tetura po ulici. Kada mu priđe, vidi da je dečak gadno povređen i vozi ga u bolnicu. Dolaze i dečakovi roditelji Oliver (Tim Robbins) i Šeril (Joan Cusack) za koje se ispostavi da su u stvari njegove prve komšije koje žive u njegovoj ulici već dva meseca. Posle tog događaja porodice se zbližavaju, ali kako se sve vise zbližavaju Majkl primećuje neke nelogične stvari vezane za Olivera i počinje da sumnja da je terorista.
Film je režirao američki režiser Mark Pelington (Mark Pellington) poznat i po projektima The Mothman Prophecies iz 2002. godine i serijom Cold Case, kao i sa radom na video spotovima sa američkim rok grupama Pearl Jam i Alice in Chains. Glavna i osnovna tema ovog filma je paranoja u svom najgorem obliku. On ovim filmom postavlja tezu koja je u to vreme bila bauk (ipak je u pitanju 1999. godina) da Americi ne preti najveća opasnost od nekih spoljašnjih uticaja, nego najviše unutar nje (Amerike), tačnije od nekih, naizgled običnih i normalnih ljudi, koji žive u Americi, takve spoljašnjosti da se ne zna sta je tačno iza nje.
Ovo je jedan na momente jako napet, inteligentan triler sa dozom psihologije koja stvara osećaj neugodnosti i uznemirenosti. Ideju za scenario je dobio Ehren Kruger koji ga je i napisao. Od tada se kreativno izgubio jer je trenutno najpoznatiji po svom radu za Transformerse što, složićete se sa mnom, ne ide u prilog njegovom sjajnom radu u ovom filmu. U Transformersima nema ozbiljnosti, misterije ni dubine kao u ovom projektu. Međutim, ma koliko ovaj film meni bio drag, moram istaći i manu zbog koje neće dobiti najvišu ocenu od mene.
To je zbog samog kraja, tačnije zadnjih pola sata filma, kada se film od jako intrigantne radnje pretvara u toliko klišeiranu i predvidljivu priču sa akcijom i pucačinom (bez koje je, da se razumemo, film itetakako mogao proći), ali valjda je to boljka američkih filmova/režisera filmova sa sličnom tematikom.
Što se tiče same glume ona je na jako visokom nivou. Po nekom pravilu treba početi od glavnog lika Faradeja kog glumi dokazano sjajan glumac Džef Bridžes koji meni nikada nije bio posebno drag. Na momente žestoko preglumljuje, previše se trudi i histeričan je u svojoj glumi, napadan. Lično ga smatram previše hiperaktivnim glumcem i nisam njegov fan. Uloga od njega možda i zahteva tu neku dozu paranoje i opsesije koja se uklapa u njegov uobičajeni glumački profil i upravo tu treba tražiti razloge pozitivnih kritika na njegov račun. Mene je, kao i uvek oduševio ćutljivi ljubimac, sjajni Tim Robins. Njegova gluma je kao i sam film, intrigantna, ne odaje previše, a zapravo slutimo ili vidimo sve, sa mnogo manje bučnim efektom, a dosta bolja i uvjerljivija od Bridžesove. Standaradno dobre, ali ne toliko da ugroze ova dva lika bile su i Džoan Kjuzak i Houp Dejvis, kao i dečaci koji su svoj deo jako dobro odglumili.
Ako želite da pogledate kvalitetan, napet, uzbudljiv, dinamičan i nadasve jako inteligentan triler onda je ovo pravi izbor za vas. Film koji nikada ne dosadi i na koji bi mnogi današnji tvorci trilera bar malo mogli da se ugledaju.
9/10
