Zavera će konačno biti otkrivena je premisa kostimirane istorijske drame smeštene u burni period vladavine engleske kraljice Elizabete I. Autor priče, Džon Orlof (John Orloff), pošao je od nepotvrđenih istorijskih pretpostavki na osnovu kojih se nadvila senka sumnje na velikana ne samo engleske, već i celokupne svetske književnosti. Da li je Vilijem Šekspir uistinu napisao sva ta grandiozna dela koja su odavno svrstana u svetsku kulturnu baštinu ili je poslužio kao obična marioneta pravom autoru?
Ono što je nedvosmisleno jeste činjenica da se radilo o obrazovanom čoveku, kreativnog duha i, povrh svega, vrsnom poznavaocu društveno-istorijskih prilika koje su ostavile trag na englesku monarhiju. Na čelu projekta postavljen je Roland Emerih (Roland Emmerich), filmski radnik koga je oduvek fascinirao Šekspir – sin nepismenog trgovca i glumac u potrazi za slavom na londonskoj pozorišnoj sceni (tada još uvek u povoju). Radnja filma je dovoljno konzistentna, uprkos tome što je često puta ispresecana nužno opravdanim flešbekovima.
Talentovani Ben Džonson (Sebastian Armesto) optužen je za podrivanje rojalističkog režima, zbog slobodoumnih stavova izraženih kroz tekstove, navodno napisanih u službi lagodne zabave, a znatiželjni podanici zabavu su u tom periodu pronalazili u teatru. Kada Bena izbavi iz nevolje, Edvard (Rhys Ifans), ugledni vojvoda od Oksforda, daje mu fer ponudu. Ben ima obavezu da diskretno posreduje između Edvarda i Šekspira (Rafe Spall): sve što vojvoda napiše, da se realizuje u formi pozorišnog komada iza koga će kao autor zvanično biti obelodanjen hvalisavi glumac…
Napravljen da zaintrigira (neke možda i šokira) film je snimljen u celosti u Nemačkoj, preciznije rečeno u kompleksu Studija Babelsberg, gde su umešno iskorišćene sve blagodeti kompjuterske animacije, kako bi se postigla autentična rekonstrukcija nekih događaja koji su obeležili davno prohujalu epohu, nakon čega je došlo do značajnih istorijskih promena. Pre svega valja podvući da je, između ostalog, Džejms (poreklom Škot), imenovan za novog nosioca engleske krune. Ono što pleni pažnju jeste odlično portretisanje nekolicine aktera ove priče, u kojoj se isprepliću sudbine ljudi koji su krojili budućnost tadašnje Engleske. Stoga je opravdano mišljenje većeg dela kritike (pa i publike) kako se narativ u drugom delu razvija u čistokrvni politički triler u kome se sprovode zakulisne radnje u beskrupuloznoj borbi za vlast. Bez upečatljivo prezentiranih dijaloga prosto ne bi mogli da proniknemo u brižljivo čuvane tajne po dvorskim kuloarima.
Pozorišni stil u glumačkim izvedbama ovde je više nego dobrodošao, čak štaviše jako je poželjan. Odluka da se u angažovanom glumačkom ansamblu nađu prevashodno britanski glumci pokazala se kao pun pogodak. Stičem utisak da je Ris Ifans dosegao punu glumačku zrelost, jer je besprekorno oslikao kompleksan lik – umetničku dušu koja se viteški nosila s tragičnom životnom sudbinom, nikada ne pristajući na kompromise s vlastodršcima. Ništa manje ubedljiva nije ni Vanesa Redgrejv (Vanessa Redgrave), čija harizma još uvek nije izbledela na velikom platnu. Rutinski je odigrala lik engleske kraljice, a opet to deluje jako nadahnuto i emotivno snažno jer nam pruža priliku da izbliza spoznamo njena nadanja, strahove, silna razočaranja, iznuđene postupke zarad ostanka na tronu.
Sigurno da ne treba izostaviti i prijatno iznenađenje (po meni tip je pravo otkriće) oživljeno kroz lik Bena, koga je impresivno otelotvorio mladi britanski glumac u usponu. Sebastijan Armesto je ovakvim performansom sebi odškrinuo vrata za potencijalno ambicioznije projekte, te sam uveren kako će pored role (ne posebno značajne) koju je imao u blokbasteru Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides, uskoro njegovo ime krasiti bilborde još nekog medijski eksponiranog, potencijalno velikog filmskog hita. Sitna zamerka ide na račun suviše iskarikiranog lika slavnog pisca, iako se Rejf Spol dobrano potrudio da ga prenese na veliko platno, baš onako kako je režiser insistirao.
Kamera je veoma profesionalno odradila svoj posao, jer nam je priuštila niz vizuelno doteranih kadrova, stalno vodeći računa o osvetljenju (pod svećama sve poprima neku mističnu formu, a mračna strana ljudske prirode daleko je izraženija). Dizajnirani kostimi i prikladna scenografija sa puno šminke i dosta perika takođe su pomogli u oživljavanju autentične atmosfere koja je prožimala Englesku sa početka XVII veka.
Ozbiljan hendikep ovog filma leži u pokušaju da se širem auditorijumu predstavi alternativno viđenje prošlosti, sa posebnim osvrtom na lik i delo najvećeg engleskog književnika, jer je izvesno kako će oni okoreli konzervativci teško moći tako nešto da progutaju. Međutim, ako pođemo od toga da je Roland Emerih nastojao da nam podari fikcionalnu verziju života engleskog plemstva i njihovog pratećeg osoblja, gde su posebno mesto zauzimali umetnici, na dobrom smo putu da proniknemo u esenciju ove slobodnije interpertirane istorijske priče.
Posmatrano s ovakve tačke gledišta, mišljenja sam kako je Anonymous bez sumnje kvalitetno filmsko štivo, dostojno vaše pažnje. Uostalom, ukoliko se opredelite da ga konzumirate, po svemu sudeći imaćete puno razloga za zadovoljstvo. Film za oči i dušu, a istovremeno i za duboko razmišljanje. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
