Our time is limited, we forget that.
Čarli Kafman (Charlie Kaufman) se smatra za jednog od najoriginalnijih scenarista današnjice. On u potpunosti izvrće holivudske klišee i pravi filmove koji se, iako sa holivudskom produkcijom, dopadaju ljubiteljima umetničkog filma. Od njegovog debitantskog filma Being John Malkovich, preko Adaptation i Eternal Sunshine of The Spotless Mind, pa sve do projekta Synecdoche, New York, njegove drame sa primesama komedije i sci-fia predstavljaju obaveznu lektiru za svakog filmofila.
Osim pisanja scenarija za filmove, Kafman se bavi i pozorištem. Anomalisa se prvo izvodila u pozorištu i autor je odbio preporuke da je adaptira za film, pod izgovorom da se na filmu njegove zamisli vezane za ovaj tekst ne mogu prikazati kao na pozorišnim daskama. Dolazi na ideju da ga predstavi na nekonvencionalan način, kao stop-motion animiranu dramu, a ideju je izneo na sajtu Kickstarter, platformi na kojoj nezavisni autori skupljaju fond za svoja dela. Posetioci su bili oduševljeni idejom i Kafman se, u saradnji sa Djukom Džonsonom (Duke Johnson), bacio na realizaciju filma.
Upoznajemo Majkla Stouna (glas David Thewlis), sredovečnog čoveka koji se proslavio knjigom o korisničkim službama. On je veoma nezadovoljan svojim životom, zapao je u apatiju i ima problem da ostvari dublju interakciju sa drugim ljudima (svima glas daje Tom Noonan). Te druge ljude vidi potpuno isto, sa identičnim licima i bojama glasa, a to se odnosi i na njegovu suprugu i sina. Na poslovnom putu sticajem okolnosti upoznaje Lisu (glas Jennifer Jason Leigh), koja deluje drugačija od svih, i Majkl se nada da će mu ona promeniti život…
Kafman i ovim projektom vešto balansira između inteligentnog i pretencioznog filma. Poznato je da on voli kompleksne priče sa dubljom poentom koje je često teško u potpunosti shvatiti posle prvog gledanja, ali je priča u ovom filmu iznenađujuće pravolinijska. Iako na prvi pogled deluje kao film o čoveku kog drma kriza srednjih godina, autor se bavi i egzistencijalizmom, socijalnom izolacijom, otuđenošću, potrebom čoveka da bude shvaćen i voljen, kao i monotonijom koja je kod svakog prosečnog čoveka sve veća što je stariji. Iako je fabula jednostavna, likovi su uverljivo napisani i činjenica je da svako od nas verovatno poznaje čoveka koji je u situaciji kao Majkl.
Ljudi sa kojima se naš junak susreće su predstavljeni potpuno isto i to je efektno koliko i zbunjujuće. Monotona lica i monotoni glasovi Majklu ne ostavljaju prostor da se socijalno poveže, svaku interakciju doživljava kao teskobu, a svet doživljava kao crne oblake koji ga neprestano prate. Novi glas koji donosi Lisa predstavlja nešto pozitivno u njegovoj sumornoj svakodnevnici, stvara težnju da nešto radikalno promeni u svom životu, ali ubrzo postaje svestan da i ta novina ima svoj rok trajanja. Majkl je tužan čovek, svestan da problem nije u svetu oko njega, nego u njemu samom, ali je bez ideje kako da to promeni.
Animacija deluje toliko uverljivo da na prvi pogled ne deluje kao stop-motion. Ovo je veoma zahtevna tehnika za snimanje (lutke se postavljaju i pomeraju, fotografišu i na kraju se fotografije nižu kako bi nastao video), a pojedine scene su zaista za iskreno divljenje. Pažnja je posvećena svakom detalju i dodatni zvukovi su potpuno koherentni sa animacijom, svaka čast ljudima zaduženim za ovaj segment filma.
Anomalisa je iz više razloga unikatan film (prvi animirani 18+ koji je nominovan za Oskara). Iza vrhunske animacije se nalazi priča koja se bavi emocijama i našim shvatanjima ljubavne veze, ispunjenosti i životne radosti. Ipak, ta priča nije u rangu ranijih radova Čarlija Kafmana, ali animacija čini da se to toliko ne primeti. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
