He’s not your friend, he’s ours! If somebody’s gonna kill him, it should be us!
Od ranog detinjstva sam počeo da se družim sa stripovima i koristio sam priliku da pročitam svaki koji mi zapadne pod ruku – počevši od brojnih junaka iz Stripoteke ili Politikinog Zabavnika, pa sve do Alana Forda i Teksa Vilera. U prvom razredu srednje od školskog druga sam dobio na zajam da pročitam nešto što do tada nisam nikada video i što mi je odmah privuklo pažnju. Iako nisam neki fan naučne fantastike i mange, ovaj strip Katsuhira Otoma, koji je (čini mi se) objavljivala mala izdavačka kuća iz Novog Sada, mi je ostao u veoma lepom sećanju.
Kroz desetak brojeva koje sam pročitao sam se samo okvirno upoznao sa Akirom, obimnom sajberpank mangom (preko 2000 stranica) koja je jedan od stubova žanra i koja je vremenom stekla kultni status, a ujedno je i jedan od prvih japanskih stripova koji je preveden i izdat u SAD-u. Akira je animirana adaptacija iz 1988. godine koja je dosta pojednostavila priču iz stripa, ali je zadržala pojedine originalne scene. Radnja se dešava u Neo-Tokiju, post-apokaliptičnom megalopolisu koji je sagrađen pored ostataka starog grada, koji je uništen u nuklearnom napadu tokom Trećeg svetskog rata.
Glavni junak je Kaneda, lider bajkerske bande, čiji je prijatelj Tetsuo postao deo tajnog vladinog projekta pod nazivom Akira. U svom pokušaju da spasi prijatelja, Kaneda će se susresti sa anti-vladinim organizacijama, pohlepnim političarima, moćnim vojnim liderima i neodgovornim naučnicima. Tetsuo dobija super-moći koje dovode do nasilja i krvoprolića, a dešavanja vode prema olimpijskom stadionu, gde su Akirine tajne zakopane pre trideset godina.
Katsuhiro Otomo potpisuje i ekranizaciju svoje mange, bio je zadužen i za režiju i za scenario. Pored svojih izvanrednih crteža (sve radi ručno), Otomo je poznat i po svojim temama koje se bave korupcijom i socijalnom izolacijom. Svoju priču je smestio u distopijsko okruženje u kome vladaju strah i smrt, postoji visoka stopa kriminala, a ratovi bajkerskih bandi su svakodnevnica. U kombinaciji sa bogatom animacijom, Otomov svet stvara nelagodnost i osećaj nesigurnosti, a njegova vizija post-apokaliptičnog megalopolisa je jednostavno savršena.
Autor jasno pokazuje da Akira nije delo za decu, jer su pojedine scene prilično krvave i nasilne, ali se pojavljuju samo kada su neophodne (nema klasičnog šok efekta). U grubim scenama se ističe prekomerna upotreba sile od strane policije, koja zbog toga stvara simpatije gledalaca prema pobunjenicima i kriminalcima. Takođe, uvrnuta završnica sigurno neće biti svima po ukusu, jer su pojedine scene, naročito scena mutacije, prilično odbojne. Kada se podvuče crta da se gleda japansko delo koje je smešteno u distopiju i bavi se ekstremnim super-moćima, lako se zaključi kako je sve što vidimo – normalno.
Dobar deo priče je ispričan kombinacijom vizuelnog utiska i sjajnog soundtrack-a, sa malo dijaloga. To se naročito vidi u samom uvodu, kada bajkerske bande jure kroz Neo-Tokio, dok svetla njihovih motora osvetljavaju megalopolis na ivici propasti, a muzika daju sjajnu pozadinu koreografiji njihove jurnjave. Od same te trke smo uvučeni u specifičnu atmosferu filma, dok je animacija, koja nekima može biti odbojna na prvi pogled, mnogo više realistična nego što biste možda očekivali. Očigledno je da su vizuelna rešenja Akire inspirisala brojne moderne sci-fi filmove. Iako je engleska sinhronizacija na odličnom nivou, zbog autentičnosti je svakako bolje pogledati verziju na japanskom.
Akira je sjajna ekranizacija istoimene mange Katsuhira Otoma sa unikatnim vizuelnim dizajnom Neo-Tokia, briljantnom pričom i savršenim saundtrekom. Intenzivno audio-vizuelno iskustvo i sigurno jedan od najuticajnijih filmova u poslednjih 30 godina.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
https://www.youtube.com/watch?v=YoYPyW5mn_I
