Nisam fan sci-fi filmova mada s vremena na vreme poneki i pogledam. „About Time“ se nikako ne može ugnjezditi u sci-fi žanr, posebno ako smo upoznati sa potpisnikom ovoga dela. On je reditelj i scenarista laganih, klasičnih, ljubavnih „feel good“ storija poput Notting Hill ili Love Actually, a taj provereni obrazac koristio je i u svom zadnjem filmu. Putovanje kroz vreme u pogledu Ričarda Kurtisa (Richard Curtis) predstavlja samo polazišnu osnovu koja mu je poslužila kao jedno simpatično idejno rešenje za emotivne i humane elemente, koji su inače lajtmotivi njegovih dela. Tako da, dragi moji sci-fi fanatici, ovo kao što vidite nije film za vas.
Mladić Tim u jednom od onih razgovora kakve obavljaju otac i sin otkriva kako muškarci u njegovoj porodici imaju sposobnost putovanja kroz vreme. Zašto je to tako, ni sam otac ne može objasniti. Može se vratiti u samo određene trenutke svog života kojih se seća, koji su uticali na njega, a svakako ne može ići u budućnost. Za „transport“ je potrebno zatvoriti se u ormar i stisnuti šake. U trenutku rođenja vlastitog deteta zatvori se tzv. krug i čeprkanjem po prošlosti, posle samog tog čina rođenja narušava se ravnoteža, odnosno takva putovanja kriju opasne zamke. Sad je na Timu kako će tu „prednost“ iskoristiti. Dok ju je otac trošio na obrazovanje i sve one knjige koje je hteo pročitati, Tim verovatno opterećen ljubavnim neuspesima iskorišćava ga kao oružje u potrazi za „idealom“ bolje polovine. Ispunjenje cilja i nadanja teško je i sa takvim mogućnostima, a vremena provedenog sa najbližima nikad dosta, kao što sam slogan filma kaže „Važno je prepoznati i iskoristiti taj pravi trenutak“.
Ono što razlikuje ovaj film od ostalih Kurtisovih je potenciranje odnosa otac-sin, gde zaista vidimo tu njihovu neverovatnu povezanost punu razumevanja. Zanimljivo je i da svoju bolju polovinu Meri, koju je iznela standardno dobra Rejčel MekAdams (Rachel McAdams), zavede, osvoji i oženi već u ranoj fazi filma, tako da priča ide u neke bespotrebne patetične završetke koji su mu narušili sjajan ritam, a trebali su biti svedeni na pristojnu vremensku razliku, makar petnaest minuta kraće.
Ipak, mnogo više je onih duhovitih, toplih sekvenci i poštenih zaključaka samoga neprocenjivog i specifičnog iskustva koje Tim proživljava. Uzmimo par njih: „Putovanje kroz vreme neće naterati osobu da te u datom trenutku zavoli, situacija koju si sprečio iskočiće na nekom drugom mestu. Na neke sudbinske stvari ne možeš uticati, treba živeti dan po dan kao i svi drugi, a pravi trenutak je onaj trenutak u kojem si u potpunosti ispunjen, zavaljen u krevetu, ćuteći, grleći suprugu, decu i smeškajući se u sebi koliko si srećan“.
Svakako treba pohvaliti reference na Groundhog Day, gde Tim težeći savršenstvu (ponavljajući tu scenu prvog seksa sa budućom ženom sve dok se u njoj ne izverzira) ili trenutku (kada u slučaju predmeta požude za Šarlot vraća vreme tamo-vamo da bi joj izjavio ljubav) shvata koliko su žene komplikovane i koliko sva ta fama oko jedne neće je naterati da te silom zavoli. Naravno, u filmu postoji i čitava plejada usputnih likova, ekscentričnih prijatelja, a važnu ulogu u Timovom životu osim oca, žene ima i šašava, ali i ranjiva sestra Kit Ket. Oni su tu čisto da bi to putovanje obogatili svojim prisustvom, a usput svojim sudbinama i zakomplikovali balans njegovog života.
Meni se film jako svideo jer je postavljen na onim zdravim osnovama, veliča prave vrednosti, a najvažnije je da me nasmejao što ove novije komedije inače retko rade. Plejlista je obogaćena za jednu italijansku kanconu od Džimija Fontane – Il Mondo, koja se više puta provlači kroz film.
8/10
