A White, White Day je islandska drama realizovana u podžanru umetničkog filma “slow cinema” koju potpisuje talentovani filmaš Hilmunar Palmason. U svom scenariju se bavi čovekom koji odbija da prihvati i da prizna svoje emocije, sve dok one neizbežno ne počnu da kuljaju iz njega. Film je bio kandidat ove države za dodelu Oskara, ali zbog žestoke konkurencije nije uspeo da uđe u uži izbor.
Radnja filma je smeštena u zabačeno islandsko naselje i priču otvara dugi neprekinuti snimak u kome vidimo automobil koji skreće sa puta u provaliju. Ispostaviće se da je u toj nesreći poginula supruga šefa policije Ingimundura koji je zbog toga na odsustvu i posećuje psihoterapeuta. Utehu pronalazi u gradnji kuće koju planira da pokloni ćerkinoj porodici, kao i u čuvanju svoje unuke Salki. Zaplet nastaje kada pronađe stvari svoje supruge koje mu sugerišu da je imala aferu sa jednim od meštana…
Našem protagonisti fizički rad, povremeni ribolov, rekreativni fudbal i briga o unuci skreću misli sa nesreće i gubitka. U svakodnevnoj rutini pokušava da pronađe utehu i mir i u prvi mah nam se čini da mu dobro ide, sve dok mu otkrivanje video snimka ne pokrene lavinu emocija koje je do tada uspešno sakrivao. Njegova naizgled čvrsta fasada se vremenom topi sve dok ne ostanu jasno vidljive tuga i ogorčenost, kao i bes koji je sada dobio objekat na koji se može usmeriti.
Dok u prvom deli Ingimundur odvraća pažnju tako što počinje da radi na kući, u drugom delu ga preplavljuje sumnja o kojoj odbija otvoreno da priča. Dok ga ljutnja, bol i frustracija razdiru iznutra, on se ponaša normalno, kao da nije bomba koja je spremna da eksplodira. Kako sumnja postaje sve veća, sreća koju oseća dok provodi vreme sa svojom unukom nestaje i on počinje da napada svoju porodicu, psihoterapeuta i kolege. U završnom delu koji poseduje elemente trilera njegov početni stoicizam postaje beskorisni bes.
A White, White Day je pravi primer sporog, kontemplativnog filma koji naglašava duge snimke i koji karakteriše minimalistički, posmatrački stil sa malo radnje. Čitavim filmom se smenjuju statični kadrovi kojima dominira surova islanska klima, dok pojedine kadrove gledamo pod drugačijim okolnostima kao što su smena godišnjih doba i promena vremenskih prilika. Pre gledanja sam pretpostavio da će tempo biti sporiji, ali nisam očekivao da će biti baš toliko spor. Činjenica je da radnje nema toliko da bi bila opravdana smeštanjem u dugometražni film i sve ono što gledamo je prilično razvučeno, uz dodavanje scena ili kadrova koji ne služe ničemu (ili su metafora za nešto što nisam uspeo da zaključim).
Verujem da je autor hteo da nam pokaže kako se koncept vremena gubi kada čovek tuguje, ali moram priznati da sve to deluje relativno zamorno. Ono što mi se dopalo u ovom filmu su pre svega ideja i veoma lepi kadrovi, a zatim i to što je radnja smeštena u negostoljubive islandske predele u kojima su ljudi još više zatvoreniji. Glavni glumac je, koliko sam shvatio, superstar kinematografije ove zemlje i u ovom filmu opravdava taj status. Njegov nastup je veoma slojevit, evidentno je da čovek vešto barata svojim emocijama i činjenica je da njegovo učešće podiže čitav projekat za stepenik više.
A White, White Day je islandska art-house drama koja priča naizgled jednostavnu priču i eksperimentiše sa kinematografijom i tempom – slow cinema obogaćen jednostavnošću, kao i preciznim nijansama žalosti i tuge.
moja konačna ocena: 7/10
