Moje poznavanje mađarske kinematografije se svodi na Belu Tara (najpoznatijeg mađarskog filmaša), kontroverznu Taxidermiu, oskarovski Son of Saul i sada ovaj film. Skromno, mnogi bi rekli i preskromno, za nekog ko se diči preferiranjem evropske kinematografije. Možda i jeste tako, što se Mađara tiče, ali zato španski trileri, francuski horori ili nemačke drame – samo morate pitati za preporuku. A doći će i ostale (manje) evropske kinematografije na red.
Radnja filma smeštena je u Mađarsku 1960-ih godina, kada je niz jezivih ubistava potresao mali provincijski gradić Martfü. Žrtve su mahom privlačne i mlade žene, sve dok ubica ne pogreši i slučajno ostavi u životu mladu devojku koja se u poslednji čas spasila sa pruge. Gradić dobija novog tužioca Zoltana (Péter Bárnai), koji se sa prekaljenim detektivom Botom (Zsolt Anger) pomiče sa mrtve tačke novim dokazima i istraženim detaljima. Međutim, njihov napredak u istrazi počinje da guši neko sa vrha zbog grešaka iz bliže prošlosti, a žrtve se samo gomilaju….
Režiser filma, a ujedno i scenarista, je Árpád Sopsits o kome nisam našla puno podataka, osim da ima 65 godina i što je malo poznato – kompozitor. Pre ovog filma, koji je možda i najzvučnije njegovo delo, režirao je par filmova, od kojih se izdvajaju Céllövölde (1990), krimi drama inspirisana istinitim slučajem i Torzók iz 2001. godine, film o dečaku koji odrasta u sirotištu.
Režiser se svojski trudio da validno i verodostojno predstavi, ne samo vreme u kome se dešava radnja filma, nego i da prikaže tadašnje društvene (ne)prilike socijalističke Mađarske, koje su nesumnjivo imale veliki uticaj na sve u državi, tako i na ovaj slučaj. Koliko sam skapirala, Arpad se nije slepo držao činjenica, nego je svoje viđenje slučaja prepustio svom filmskom instinktu kome je dao na mašti. Nekako mislim da mnogima neće leći ovaj film. Prvenstveno zbog toga jer su scene snimane previše sirovo i surovo, ogoljeno i nimalo lepo, ugodno oku (koliko se npr. čin ubistva ili silovanja može svesti na isto).
Možda je prava reč realno, gadno da, ali opet, ono najbitnije – realno. Plus, tu je i ta famozna nekrofilija koja mnoge odbija od gledanja, samo na pomen iste. Međutim, sve su to na kraju krajeva gadne, ali realne stvari koje su oko nas i na koje ne smemo zaboraviti da postoje. Kada sam spomenula da film nije ugodan oku, spomenuću i samu atmosferu filma, koja se itekako slaže uz ovu neugodnost, koja je najviše siva i maglovita i iz nje jedva razaznajete nešto. Sam film je presvučen najviše nekim sivim, tmurnim tonovima, samo mali i blic detalji, tipa krv ili crvena kosa jedne od protagonistkinja odaje da se ipak radi o filmu u boji. Ili sam bar ja to tako doživela.
Ne poznajem pređašnji rad niti jednog glumca ili glumice iz filma, ali lik mladog tužioca mi se najviše dopao. On je najčistiji od svih i ističe se u svom tom sivilu ni tamo – ni ovde likova. Juri pravdu jer mu je to posao, ali je i za to sposoban, inteligentan, pronicljiv. Na drugoj strani, previše mlad i neiskusan za političke igre koje preovladavaju. Iako mi se njegov lik svideo, njegov kraj nije i to je, što se mene tiče, najveća i jedina zamerka filmu. Inače, nemam većih zamerki, osim navedene i možda oko glume pojedinih aktera, ali sve je to minorno kada se gleda celokupan dojam koji je sjajan.
Iako možda niste preterani fanovi evropske ili, u ovom slučaju, mađarske kinematografije, toplo preporučujem da pogledate ovaj film. Surova realnost prikazanih scena, ukomponovana sa mračnom atmosferom, koja ima maglovite i sive tonove, sa likovima koji su zarobljeni u zagušljivom društvenom, političkom i psihološkom svetu socijalističke Mađarske – finalni proizvod je uzmemirujuća drama, sa elementima psihološkog trilera, baziranu na istinitim događajima. Šta biste vi više? [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
