You go to church, Nash? You go to church? – Sure – Only one in a hundred’s going to get on that ark, son, and every other poor soul is going to drown. I’m not going to drown.
Filmovi ozbiljne tematike koji brutalno iskreno govore o gorućim problemima društva često ne dođu do izražaja u onoj meri u kojoj bi morali. Takav je nažalost slučaj i sa ovim filmom, ali zato sam ja tu da pokušam da vas nagovorim da poklonite vašu pažnju ovoj tzv. triler melodrami, jer se tematika filma tiče svih nas i opet, nažalost, ticaće nas se još dugo, dugo vremena.
Denis Neš (Andrew Garfield) je građevinski radnik i samohrani otac devetogodišnjeg dečaka Konora. Živi sa majkom Lin (Laura Dern) u Orlandu gde jedva sastavlja kraj sa krajem, jer je u njegovom domenu posla velika kriza. Nakon što ne ispoštuje banku i kreditno zaduženje biva izbačen iz svoje kuće sa porodicom od strane brokera nekretnina Rika Karvera (Michael Shannon). Kada se nađu na ulici, Nešu ne preostaje ništa drugo nego otići u najeftiniji motel i tu se useliti na neko vreme. Kada se smeste, Neš odlazi tražiti posao.
Nakon niza neuspeha ukaže mu se nesvakidašnja i neočekivana poslovna prilika – da počne raditi za čoveka koji ga je izbacio iz kuće. Neš pristaje, potajno se nadajući da će time da povrati oduzetu imovinu. Karver uvodi Neša u rizični svet nekretnina, u svet prevara – naime, Karver na jako perfidan i nelegalan način krade i od banaka i vlade, sve više se bogateći. Neš krije od majke svog novog gazdu i posao, vodi tako dvostruki život i polako počinje da preispituje sebe i svoju savest koja sve više počinje da ga muči.
Prvo što mi je zapalo za oko i to na samom kraju filma je odjavna špica i posveta velikom Rodžeru Ebertu. Naime, Ebert je Bahranija (režisera ovog filma) svojevremeno nazvao režiserom decenije (the director of the decade) na jednom festivalu malo pre svoje smrti. Zato je Bahrani odlučio svoj pravi prvenac (iako je snimio filmova i pre ovog) posvetiti možda i najboljem filmskom kritičaru ikada i time mu dati više nego zasluženi omaž. Ramin Bahrani (Ramin Bahrani) je perspektivni američki režiser iranskog porekla koji je dosadašnju alternativu u režiji zamenio dubokosmislenim mejnstrimom koji sigurno neće naići na neke prepozitivne kritike. Sam film, koji je zasnovan na istinitoj priči, iako se na odličan i veoma jasan način bavi problemom kreditnog zaduženja, nije naišao na pozitivne kritike važnijih kritičara jer udara u samu srž, temelj tzv. američkog sna koji nije ni približno bajan i krasan kako se predstavlja.
Svaki film koji ruši taj američki san uvek po nekom nepisanom pravilu ili bude preteško kritikovan od strane relevantnih ljudi zaduženih za kritike ili bude sklonjen na stranu (na neko vreme) kao što je i ovaj film (izašao kad i Birdman, prikazan na istom festivalu u Veneciji 2014. godine). Ne mislim filozofirati o bankama, moćnim gigantima, kapitalizmu, to ostavljam pametnijima, ja ću samo kroz par fraza opisati film kako sam ga doživela i na kakvo razmišljanje me je podstakao. Scenario za film je napisao sam Bahrani, uz pomoć dvojice kolega scenarista koji sa njim sarađuju od samog početka njegove filmske karijere, a zanimljivo je da su i oni Iranci. Vrhunac filma (a vežem ga za ovaj deo o scenariju) je definitivno monolog Karvera (deo citata u uvodu) i to je ponajbolji deo filma i obavezno preporučujem da obratite pažnju kada dođe taj deo.
Bahrani nas veoma efektno, brzo i napadno na početku uvodi u život našeg junaka Neša i polako stišava tenzije. Film dobija lakši tempo, ali samo prividno. U našem junaku ništa nije lakše. Kristalno jasno nam pokazuje granice koje se ne bi smele preći ako neko želi da zadrži svoj moral i integritet. Granice se pak prelaze i nije nimalo ugodno biti na toj strani gde se prešlo. Pohlepa može da obuzme svakoga, ali samo poneko od nas može da joj se odupre (sa svim propratnim posledicama) kao naš junak na samom kraju. Moralna previranja koja su ga mučila ipak prelaze u čisti moral i on prelama, donosi odluku koja može da ga košta svega. Upravo tu moralnu katarzu je Bahrani hteo da predstavi u najboljem svetlu i po meni je uspeo i da nam pokaže/dokaže da ipak ima ljudi koji će uraditi pravu stvar za nekog drugog ili za neko opšte dobro, jer nikada nije kasno.
Kada bih morala ukratko ili samo u par reči da opišem ovaj film to bi bile – demonstracija moći glumačkog umeća dva sjajna glumca. Što se tiče Majkla Šenona, na njega smo manje – više svi (upućena većina) navikli, da uvek bude briljantan u bilo kakvoj ulozi koja mu se napiše, ali u ovom filmu njegovoj maestralnoj glumi je dopisana nova dimenzija ljigavosti lika koju je samo on mogao da iznese na ovako uverljiv način i da učini da zamrzimo njegov lik u par sekundi. Iako je Šenon bez ikakve sumnje bio maestralan, u ovom filmu glavnu ulogu igra mladi Amejzing Spajdermen Endrju Garfild. Itekako je amejzing u filmu! On je, po mom skromnom mišljenju, ovim performansom i one najsumnjičavije konačno uverio o kakvom kalibru i talentu mladog glumca se radi.
Pokazao je veoma uverljivo da itekako zna i može da odglumi najzahtevnije karaktere, samo ako se to od njega zatraži, a tokom celog filma se baš to tražilo. Njegova konstantna borba za svog sina, njegova briga, njegova nemoć, njegovo gaženje principa, strašne moralne dileme, samogađenje, konačno prelamanje… Nije lako u jednom filmu od devedeset minuta sve to doneti na veoma uverljiv i iskonski način i u svakoj sceni biti maksimalno u ulozi koja mu je dodeljena. Endru je moj ljubimac još od filma Boy A gde je takođe bio odličan, ali mnogo je moćniji u ovom filmu, konačno je sazreo u pravog pravcatog glumca! Spomenuću uvek odličnu Loru Dern u ulozi njegove brižne majke Lin, kao i Tima Ginia (Tim Guinee) u ulozi jako bitnog komšije Frenka.
Ranije sam pisala o filmovima kao Moneyball ili Remember The Titans gde je poenta morala i principa jasno istaknuta. Ovaj film u tom segmentu itekako pripada dvojcu po samoj poenti, iako im je tematika različita, ali na dosta blaži i manje sugestivniji način. Ovde je taj put prikazan na dosta manje linearno-bajkovit i dosta realniji, moderniji način srodniji današnjici koji zapravo opisuje čoveka kakav on u suštini i jeste. Ukratko – glavna misao filma je to da nikada ne smemo težiti (ili pomagati na bilo koji način) tome da bogati postanu još bogatiji na uštrb onih najsiromašnijih. Svakako je sve više nejednakosti, poremetio se balans po pitanju toga u svetu, a svako novo pomaganje doprinosi sve gorem sveopštem stanju.
Uvek moramo težiti da nama, pa kasnije i svima oko nas bude bolje, a da to bolje za sobom ne ostavlja izazvanu nečiju tuđu nesreću ili u najgorem slučaju – krvav trag koji je kasnije jako teško ukloniti. Živi, ali pusti i druge da žive da bi ti živeo dobro.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
