I’m a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i društveni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, moj omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih i zabavnih činjenica, sa brojnim muzičkim deonicama, donose film koji vam prosto uđe u krv, a vama samo ostane da budete oduševljeni ovim likovima, njihovom muzikom, njihovim uticajem i njihovim nasleđem.
24 Hour Party People sjajno funkcioniše jer ne morate znati ko je Toni Vilson da bi uživali u filmu, zanimljiv je iako možda nikada niste čuli za Joy Division ili New Order. Izuzetno ličan pristup svim dešavanjima od gledaoca pravi učesnika bitnog dela muzičke istorije. Odjavnu špicu ćete ispratiti sa osećajem ispunjenosti, bogatiji za sjajno filmsko-muzičko iskustvo i verujem da ćete pojedine bendove uvrstiti u svoju plejlistu u narednim danima. Bićete svesni uticaja Factory Records-a na moderan muzički svet, a takođe ćete shvatiti ironiju priče koja ih je učinila uspešnima, ali naknadno i poslala na dno.
Toni Vilson je novinar koji je želeo da se bavi ozbiljnim, realnim pričama, ali mu je posao takav da je zaglavljivao sa neinspirativnim, već viđenim stvarima. Vrtlog emocija na nastupu Sex Pistolsa ga navodi da bude posrednik između ljudi i nove muzike, da na neki način bude vođa nove revolucije. Njegova emisija So It Goes je krenula sa predstavljanjem bendova, vremenom se krenulo sa svirkama u lokalnim klubovima, a sve je kulminiralo pisanjem ugovora po kojem nastaje izdavačka kuća.
Način vođenja Factory Records-a je bio takav da Toni nije dobijao puno novca, ali je često morao da izdvoji poveće svote. Nekapitalistički pristup koji u prvi plan ističe muziku, a ne zaradu je uspešno oterao popularnije producente kojima su pare u prvom planu. Problematiku ovakvog vođenja u potpunosti shvatamo nakon otvaranja kluba Hacienda, lokala koji ima istorijski značaj i za rejv kulturu. Klub je bio megapopularan, ali nije donosio zaradu, pre svega jer su ga posećivali ljudi kojima su droge bile zanimljivije od alkohola koji se točio unutar Hacijende, a i zbog cene (besplatnih) ulaznica.
Vinterbotom filmu pruža nostalgičan osećaj, pre svega snimanjem ručnom kamerom, pa se može steći utisak da gledate dokumentarac. Taj utisak dodatno podgreva naracija glavnog junaka, kao i činjenica da posmatramo nekoliko inserata sa pravim nastupima bendova. Tako ćete videti čuveni nastup Sex Pistolsa u kome su montirani junaci filma. Na taj način i snimljeni nastupi deluju autentično, a glumci koji tumače muzičare su uverljivi. Posredno vidimo i kakav je Mančester bio tada, senka nekadašnjeg industrijskog grada, i neizbežno je pitanje da li bi bilo ove muzike da su stanovnici grada bili srećni i ispunjeni. Iako vremena nisu bila najsrećnija, tokom filma ćete zavideti mladim ljudima koji su tada živeli u Mančesteru (Madchester).
24 Hour Party People je živopisan, uzbudljiv i veoma zanimljiv prikaz mančesterske muzičke scene tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Biser modernog britanskog filma, fascinantna studija karaktera Tonija Vilsona, haotična žurka koja je sjajna iako eventualno ne poznajete sve goste i siguran član moje liste „deset omiljenih filmova svih vremena“.
moja konačna ocena: 10/10
