Tradicionalno kao i svake godine, došlo je vreme da se saberu filmski utisci vezani za prošlu godinu. Za razliku od nekoliko prethodnih sezona, može se reći da je ova posedovala veći broj kvalitetnih projekata. Po običaju, bioskopske projekcije su bile rezervisane uglavnom za blokbastere i rimejkove, ali su se tu i tamo uvukli neki kvalitetni filmovi koji se zasluženo nalaze na listama najboljih.
Ove godine je, na moju veliku radost, u žižu javnosti dospeo i film iz Južne Koreje, zemlje koja ima fantastičnu, ali uglavnom zapostavljenu kinematografiju i verujem da će Parasite otvoriti vrata gledaocima koji do sada ovim filmovima nisu ukazivali šansu. Autori nezavisnih filmova i mali studiji su i ove godine ispunili svoju kvotu, ali su nepravedno zaobiđeni na dodelama filmskih nagrada. Ljubitelji odličnih filmova i dalje pažnju posvećuju vanholivudskim projektima, kao i filmovima koji dolaze iz Evrope.
Kao i prošle godine u ovo doba, rešio sam da sastavim listu filmova iz prošle godine koji su na mene ostavili najbolji utisak. Inače sam pravio listu od deset imena, ali mi je ove godine bilo nemoguće da toliko skratim spisak, pa sam se odlučio da lista ove godine sadrži petneast filmova.
Moram naglasiti da neke filmove još nisam uspeo da pogledam (Sorry We Missed You, Les Miserables, Waves, Queen and Slim, Boze Cialo) jer ih nema nigde. Takođe, uvek postoji mogućnost da naknadno naletim na neki odličan film koji zaslužuje da se pronađe na listi, pa eventualno može doći do korigovanja iste. Ljubitelj sam drama koje se zasnivaju na jakim karakterima i odličnim dijalozima, pa su takvi filmovi zastupljeni u najvećem procentu.
Još jednom ponavljam da je ovo SUBJEKTIVNA lista najboljih filmova iz prošle godine, tako da na njoj nema filmova o superherojima ili horora, kao ni pojedinih filmova o kojima svi pričaju. Lista pre svega služi da se podsetite ako ste neki film zaboravili da pogledate ili ste propustili moju preporuku.
U naslovu filma se nalazi link ka recenziji na sajtu.
15) The Last Black Man in San Francisco
Ovo je jedan poetičan, gotovo autentičan film, koji kao glavnu premisu ima čvrsto prijateljstvo između naših protagonista, a kao teme pojam doma i suočavanje sa surovim životnim istinama kao što su činjenice da stvari više nisu iste kao u prošlosti i da smo izgubili ono nešto što je činilo da se osećamo živim. Autor je posredno imao šta da kaže i o džentrifikaciji i segregaciji, koje su dovele do poskupljenja života i iseljavanja, što je dalje dovelo do toga da ljudi budu nepoželjni u komšiluku sa starim kućama koje su sami podigli.
The Last Black Man in San Francisco je sveža i simpatična indi drama, fina kombinacija vizuelne poezije i magičnog realizma i film koji slavi prijateljstvo i univerzalnu potrebu da pronađete svoj dom.
14) Jojo Rabbit
U svom novom filmu Taika Vaititi nacizam vidi kao šalu, a Hitlera kao zaista blesavog, nesigurnog čoveka, sa pretpostavkom da su nacisti bili loši ljudi, pa je moralni imperativ da im se smejemo. Adaptirajući roman Caging Skies, Vaititi se susretao sa velikim problemom – da bismo pratili priču predstavljenu iz njegove perspektive i da sve vidimo kao šalu, mi moramo zaboraviti strahote rata. Drugi problem je što je neminovno, s obzirom na temu, da se mi tih strahota sami podsetimo tokom gledanja filma.
Jojo Rabbit je provokativna, jedinstvena satira koja zbog predmeta svog ismevanja neće biti po svačijem ukusu, ali koju vredi pogledati pre svega zbog veoma šarmantnog nastupa i iznenađujuće doze srčanosti i sentimentalnosti dečaka-protagoniste.
13) The Two Popes
MekKartenov scenario je adaptacija njegovog pozorišnog komada i u pozadini dijaloga i rasprave o budućnosti katoličke crkve mi vidimo jasne autorove stavove. Svakako jedan od razloga opadanja broja vernika i poseta crkvi je činjenica da je katolička crkva zadržala veoma konzervativne poglede – sačuvala je status moralno nepogrešive organizacije i usprotivila se društvenim promenama, dok je svet postao liberalniji gotovo u svakom smislu. Papa i kardinal su inteligentni ljudi sa zajedničkim stavom da se ne slažu, svesni da je crkva u problemima, ali bez verovanja da su pravi ljudi za rešenje tih problema.
The Two Popes je film koji je pre svega diskusija o verovanju i odgovornostima, a zatim i priča o dvojici ljudi sa ličnim i ideološkim razlikama, čija je debata bila sukob tradicionalnog i reformističkog – film koji vredi pogledati zbog odličnih dijaloga i izvanrednih predstava starih majstora glume.
The Peanut Butter Falcon je tip filma koji deluje i kao bajka, ali i savršeno autentično. Sama radnja je kao iz bajke, jer je priča u kojoj neusklađeni likovi kreću na road-trip kroz močvare američkog juga prilično nesvakidašnja. Sa druge strane, autentičnost dolazi iz činjenice što su se scenaristi i glumci posvetili ovim likovima, toliko da mi zaista poverujemo kako oni negde postoje. Mi smo shvatili ove likove jer smo shvatili njihove želje, njihove snove i njihove strahove, a samim tim ih više ne gledamo kao fiktivne karaktere, već kao ljude.
The Peanut Butter Falcon je dirljiva, iskrena i autentična feel good avantura koja svoje likove predstavlja sa izrazitom nežnošću i saosećanjem – šarmantan film sa prioritetima na pravom mestu.
11) The Farewell
Lulu Vang se, po njenim rečima, uvek osećala podeljeno u odnosu prema porodici i odnosima prema kolegama, prijateljima i svetu u kome živi. Na svojoj koži je osetila sukob dveju kultura i pravu prirodu pojma imigrant, a ovakve životne priče po pravilu predstavljaju kvalitetam materijal za film (Dheepan). Glavna tema je predstojeća smrt voljenog člana porodice i laž koja je okružuje, ali posredno pratimo junakinju koja se oseća kao da nigde ne pripada. Tu je i tradicija za koju nisam znao, ali koju savršeno razumem, iako ona može značiti da je porodica nesposobna ili nespremna da se u potpunosti suoči sa bolnom istinom.
The Farewell je fantastičan mali film pun iskrenosti, emocija i topline koji sjajno kombinuje komplikovanu porodičnu dinamiku, kulturne razlike i univerzalne teme.
10) Ford v Ferrari
Pored sukoba Forda i Ferarija, iliti Šelbija i Ferarija, scenario se bavi prijateljstvom Šelbija i Majlsa, njihovim egom koji je dovodio do prepirki, a prepirke do fizičkih obračuna koje se oni rado sećaju. Njih dvojica ostaju istrajni iako je čitav sistem protiv njih, bore se za ono što je ispravno i snalaze se u svetu korporacija, marketinga, strategije i svega onoga što nema dušu. Šelbi se donekle snalazi u tom svetu, dok prgavi Majls ima problem sa stvarima koje ruše njegovu individualnost. Dok je Šelbi spreman žrtvovati sebe u cilju uspeha kompanije, Majlsu to ne pada na pamet.
Ford v Ferrari je energična biografska priča o automobilizmu koja nam pruža fino ispoliranu akciju koju publika očekuje, ali koja ostavlja dovoljno prostora za ljudsku dramu – autori nam pružaju zabavnu vožnju sve do konačnog cilja, a i vožnja i cilj ostavljaju više nego zadovoljavajući utisak.
Veoma zabavan pogled na Murovu neustrašivost i upornost, zahvaljujući kojima se izvukao koliko god bio na ivici. Autori su usredsređeni na njega i nisu sklapali priču koji poseduje neke scenarističke bravure, nego su pravolinjski predstavili putovanje našeg junaka sa svim usponima i padovima. Mur i njegova ekipa nam prirastaju srcu i mi zaista navijamo za njih, pa je emotivna satsifakcija na kraju filma veoma zaslužna za konačan pozitivan utisak. To putovanje je zabavno, pre svega zbog zaraznog šarma Edija Marfija i njegovih kolega, a ta zabava podjednaki produkt i namere, ali i slučajnosti.
Dolemite is My Name nije biopik bogat kontekstom i porukama, ali ga to ne sprečava da bude fantastična ekranizacija procesa koji je doveo do kultnog filma Dolemite, filmske katastrofe snimljena sa dobrim namerama, sa Edijem Marfijem koji je zarazno komičan, energičan i šarmantan kao u svojim najboljim danima.
8) The Irishman
Scenario Stivena Zejliena, baziran na knjizi Čarlsa Brenta I Heard You Paint Houses koja se bavi istorijskim ličnostima, poseduje plot koji se prostire kroz nekoliko decenija, sa puno gorućih pitanja i tema vezanih za kriminal i politiku. Može se reći da se scenario sastoji od tri narativne teme. Prva je Frenkov uspon u svetu gangstera, njegovo prijateljstvo sa Džimijem i njegovi razni politički i kriminalni manevri. Druga tema prati Frenka i Rasela, koji su sada već u godinama, kako sa suprugama putuju na venčanje u Detroit. Treća tema predstavlja i samu srž filma, kada Frenk priča svoju priču u staračkom domu. Ovaj film je najbolje posmatrati kao rad u kome Skorseze označava kraj jedne ere. Ova mafijaška priča poseduje sličnu energiju kao njegovi prethodni radovi, sa poznatom i priznatom glumačkom postavom i sa jasnim autorskim razumevanjem za ove ljude i njihove priče. Kao da je imao želju da zatvori filmsko poglavlje o gangsterskim filmovima i on je u tome definitvno uspeo.
The Irishman je epska gangsterska drama sa izuzetnim glumačkim predstavama, spretnom režijom i vrhunskim dijalozima, izvanredno i upečatljivo kinematografsko ostvarenje koje će naći svoje mesto u istoriji kao delo koje zatvara poglavlje o gangsterskim filmovima – film od skoro 210 minuta u kome nijedan minut nije izgubljen, naprotiv.
7) Joker
Prva očekivanja od ovog filma su bila da nas čeka još jedan u nizu superherojskih DC spektakla, koji je tradicionalno mračniji od konkurenata u Marvelu. Promotivni materijal je obećavao nešto mnogo drugačije od onoga što očekujemo, a sve je kulminiralo dobijanjem Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Tradicionalna festivalska kritika nema previše obzira prema ovom žanru, a vrlo retko se dešava da se takav film uopšte probije u konkurenciju za nagradu. Očekivanja publike su se drastično promenila i sada skoro svako od nas pre odlaska u bioskop očekuje mračnu studiju karaktera sa art-haus pristupom. Joker je originalna, samostalna priča koju do sada nismo videli na velikom ekranu. U njen centar je smešten Artur Flek, usamljeni čovek koji pokušava da pronađe svoj put i svoju sreću u neprijateljski nastrojenom Gotamu. Artur preko dana radi kao klovn, dok mu je san da postane cenjeni stendap komičar, ali život ga ne mazi i ispostavlja se da je nekako uvek on predmet šale. Uhvaćen između odbijanja, okrutnosti, beznađa i apatije, Artur povlači drastičan potez koji će eskalirati u lančanu reakciju neočekivanih događaja.
Joker je veoma drugačiji od onoga što očekujemo iz samog naslova i to mu je najveća preporuka – nasilan, uznemirujuć i mračan triler, ali i odvažna psihološka drama u kojoj se nastup Hokaina Finiksa graniči sa ludilom.
6) Once Upon a Time in Hollywood
Once Upon a Time in Hollywood predstavlja, po Tarantinovim rečima, ljubavno pismo Los Anđelesu i šezdesetima, bajkovitu počast završnim trenucima zlatnog doba Holivuda. Nakon skoro tri sata trajanja filma, lako se zaključi da je ovo je nesvakidašnji filmski ep koji može da snimi samo autor koji voli svoj posao, sentimentalac koji žudi za nekim prošlim vremenima. Sve ono što ga je inspirisalo kao mladog autora, poput špageti vesterna, klasičnih azijskih akcionih filmova ili početaka sleš horora, se nalazi i ovde, uz dodatke hipi kulture, pažljivo biranog saundtreka i, naravno, stopala. Once Upon a Time in Hollywood je, najkraće rečeno, predstavljanje sumraka jedne ere i ljudi koji žive za Holivud, mesto koje ne oprašta kada posao stane.
Once Upon a Time in Hollywood je nostalgično, stilizovano i zabavno oplakivanje likova suočenih sa promenama i sa poteškoćama u prihvatanju ili shvatanju onoga što dolazi – film koji je Tarantino snimio za svoju dušu, sa vizijom zrelog autora, bez ikakve namere i potrebe da se dopadne svima.
5) 1917
Centralni razlog snimanja ovog filma i pričanja ove priče je njeno predstavljanje na tako kompleksan, ekstravagantan, impresivan način. Glavni junak filma nije neki vojnik, nego rad kamere i tehnička perfekcija, sa nekim rešenjima od kojih će vam se zavrteti u glavi. Postoje momenti kada ćete se naježiti, kada ćete zadržati dah ili se šokirati dešavanjima u svetu koji je utonuo u haos, ali ćete prevashodno biti impresionirani Mendesovom hrabrošću i smelošću da postavi ovakvu formu filma i da je veoma uspešno realizuje.
1917 je impresivno tehničko dostignuće sa neviđenom pažnjom na detaljima i veoma intenzivno iskustvo koje pakao rovovskog rata predstavlja sa sirovom, ogoljenom neposrednošću – film koji spretno kombinuje napetost, haos i ljudske emocije, kome je jedina mana kvalitet priče koja je, nažalost, prilično tanka i ispod očekivanja.
4) Uncut Gems
Uncut Gems se vrti oko lika koji odlaže neizbežno. To se ne odnosi samo na njegove dugove i njegov posao, već i na razvod, na ljubavnicu i na činjenicu da zamemaruje svoju decu, koja su svesna da je njegovo odsustvo najbolje za njih. Dopao mi se lik ljubavnice Julije (debitantkinja Julia Fox), koja prvo deluje kao kliše, ali svojim verovanjem u Hauarda postaje gotovo punopravan lik, tj. žena koju čovek kao što je Huard definitivno ne zaslužuje. Zaplet se vrti i oko Kevina Garneta, proslavljenog NBA košarkaša, koji je toliko oduševljen opalima da je spreman da ostavi svoj šampionski prsten kao zalog, što će Hauard opet pokušati da naplati.
Uncut Gems je uzbudljiv film sa uverljviim prikazom zavisnika koji nam se ne može svideti, ali koji nas tera da ga razumemo – putovanje koje zahvata ushićenje i beznađe života na ivici, priča koja izaziva anksioznost i Adam Sendler koji postaje odličan karakterni glumac kada mu se pruži pravi materijal.
Marriage Story nije film o tome kako se brak raspada, već o tome kako se odnos dvoje ljudi, koji su nekada imali snažnu povezanost, praktično uništio u procesu razvoda. To je samo po sebi veoma tužno, a još tužnije je što ništa ne može spasiti njihov brak. Međutim, kako njihov razvod hvata sve veći zamah, opravdano ćemo postaviti pitanje da li će njih više ikada u životu želeti da vide jedno drugo, iako imaju zajedničko dete. Autor veoma pronicljivo ne nameće krivicu ni Čarliju ni Nikol, iako je jasno da je jedan postupak verovatno pokrenuo lavinu razdvajanja. Polako nam otkriva razloge zbog kojih se brak raspao, a u tom procesu i naši protagonisti otkrivaju sve ono što im smeta kod druge strane, iako ranije na to verovatno nisu obraćali pažnju.
Marriage Story je pravi trijumf od filma, uverljiva i snažna drama, kombinacija zadovoljstva i boli koja vam predstavlja aspekte razvoda koji ne deluju toliko važno, ali najviše povrede – navijaćete za Čarlija i Nikol da pronađu sreću, uprkos boli koju su naneli jedno drugome.
The Lighthouse je tip filma koji ne odgovara na pitanja i ostavlja dosta mesta slobodnoj interpretaciji. Iako se praktično bavi dvojicom liku zatvorenim na malom prostoru, film poseduje i fin tempo i tenziju koja će vas držati na ivici sedišta. Likovi su takvi da ne znamo za koga da navijamo, scenario genijalno koristi vreme i identitet i uz surrealne vizuelne predstave dostojne Linč mi dovodimo u pitanje stvarnost svega onoga što gledamo. Film poseduje nekoliko gotovo biblijskih monologa i na praktičnom primeru vidimo one stvari koje možda ne smetaju, ali čija konstantnost vremenom dovede do ludila.
The Lighthouse je uznemirujuća mešavina žanrova realizovana u maniru filma sa početka prošlog veka, koja fantastično funkcioniše pre svega zbog vizuelnog utiska i snažnih glumačkih nastupa i njihovih interakcija – film koji neće dozvoliti da vam opadne pažnja, film o kome ćete razmišljati i definitnvo nešto najbolje što sam pogledao u poslednje vreme.
1) Parasite
Parkovi su slika i prilika ambicioznog bogatstva, dok Kimovi poseduju uličnu inteligenciju, pa njihov odnos postaje prava simbioza – jedni nude pružanje kvalitetne usluge, a drugi priliku za izlazak iz bede. Kao što se i očekuje, ta simbioza je krhka, a ubrzo će pohlepa i klasne predrasude poremetiti novopečeni komfor porodice Kim. Vremenom se gorepomenuti kontrast sve više smanjuje i dolazi do postepene promene žanra – od kombinacije socijalne drame i komedije, Parasite u drugom delu postaje neka vrsta trilera sa nekoliko over the top momenata. Kao što se i očekuje od filma iz Južne Koreje, tranzicija žanrova je prirodna i priča deluje potpuno realno. Rezultat toga je da vam će vam pažnja ostani postojana tokom čitavih 130 minuta trajanja filma.
Parasite je novo južnokorejsko, nesvakidašnje remek-delo od filma koje će vam pružiti slojevit pogled na klasne razlike, nezaboravnu kombinaciju žanrova i dinamičnu radnju koja neće dozvoliti da vam popusti pažnja – jednoglasni pobednik festivala u Kanu u potpunosti zaslužuje svoju prestižnu nagradu.
Odlični filmovi kojima je malo falilo da se pronađu na listi: The King, El Camino, Midsommar, Knives Out, Richard Jewell, Rocketman, Judy, The Professor and the Madman, Pain and Glory, Toy Story 4…
