Ameri, njihova uplitanja i ratovanja gde treba i ne treba i sve što je proisteklo iz svega toga, neosporno su beskrajna inspiracija filmskoj industriji. Tako je nastalo more filmova koji većinom glorifikuju ta ista njihova uplitanja i ratovanja sa posebnim isticanjem američkog heroja kao istinskog pravednika i zaštitnika svih unesrećenih. Ponekad bi iskočio i film koji bi prikazao ne tako bajnu sliku ni policajca, a ni heroja, posebno istaknuvši sam njihov odnos tj. nebrigu sistema prema heroju. Kako bilo, ovih manjinskih filmova u poslednje vreme je sve više, a jedan koji će imati sličan pristup svakako nisam očekivao od čoveka koji kroz sva svoja ostvarenja maše američkom zastavom. U pitanju je Majkl Bej (Michael Bay) i njegov poslednji film 13 Hours: The Secret Soldiers of Benghazi.
Radnja je smeštena u 2012. godinu u Bengazi, Libija. Nakon što su tamo zakuvali i doveli demokratiju, oslobodivši libijski narod od diktatora, zapadni saveznici su se pred procvatom demokratije (čitaj potpunim haosom i građanskim ratom) povukli komplet, sa sve svojim ambasadama. Jedina koja je ostala je mala diplomatska ispostava, nazovi ambasada, kao i tajna CIA baza, nedaleko od toga. CIA bazu obezbeđuje tim od šest plaćenika pod ugovorom, bivših vojnika SAD-a. Oni čuvaju bazu, kao i operativce, koji muljaju sa lokalnim policajcima i frakcijama, pokušavajući da uđu u trag ogromnoj količini oružja koja je razgrabljena na sve strane. Takođe, bliži se i godišnjica terorističkog napada na Njujork i STC, a baš tada dolazi američki ambasador u posetu razorenoj zemlji. Kad se sve to skupi na istom mestu u isto vreme, neizbežna je katastrofa…
Film je rađen prema istinitim događajima, a za koje i dan danas imaju različite istine oni koji su učestvovali u njima, tj. CIA jednu, a ostali drugu, ali da pređemo na ono što je bitno. Majkl Bej je inače poznat po filmovima u kojima se maše američkom zastavom, neuništivom američkom patriotizmu i američkom vojniku – heroju. Međutim, kroz svoje filmove on želi više da oda počast američkim vojnicima, ljudima koji služe i koji se bore za svoju državu, koji ispunjavaju svoju dužnost i zakletvu položenu na zastavi, nego da služi u svrhu američke politike. Tako su u mnogim njegovim filmovima protagonisti vojnici, različitog vojnog roda, koji su pre svega odani svojoj službi, vojnom kodu i svojim saborcima, dok ih politika uopšte ne interesuje.
Ono što je drugačije od svih do sada Bejovih filmova je to što ovde na određeni način proziva američku politiku, a najviše njenu ulogu svetskog policajca, i motive učešća u raznim sukobima, a naročito u sukobima u Libiji. Dok smo u svim njegovim ostvarenjima gledali kako se, nakon velike golgote, često potpuno izrešetana, ipak na kraju ponosno vijori američka zastava, ovde je zatičemo potpuno uništenu i pogaženu u ruševinama tek završenog sukoba. Moje mišljenje je da je Bej ovim filmom iskazao neslaganje sa američkom politikom, a ponajviše njenim odnosom prema onima koji se bore i ginu za nju.
13 Hours: The Secret Soldiers of Benghazi se upravo bazira na likove koji obezbeđuju bazu CIA. To su sve redom bivši vojnici različitih jedinica, koji sada rade kao plaćenici za privatnu firmu. Nakon odsluženja različitog broja tura, vojska ih je otpustila, a država im se nije odužila sa nekim drugim poslom, tako da jedino ostaje da rade ono što najbolje znaju po raznim žarištima širom sveta. Tako i cela priča filma je upravo podređena da dočara sve što sam naveo.
Koliko se Bej snašao u svemu tome nisam siguran. Film traje preko dva sata i tu leži moja najveća zamerka. Stekao sam utisak da se ne baš najbolji scenario direktno odrazio na dužinu, ili bolje reći uzrokovao je ovako dug film. Želelo se pokazati mnogo, tj da gledalac dobije dovoljno informacija kako bi sagledao sve ono što je pisac ovim filmom želeo da kaže. Sa tom željom su narasli i minuti, a nije se dobilo na jasnoći priče, već naprotiv, za mnoge, posebno prva polovina filma je prilično konfuzna.
S druge strane Bej nam je ovoga puta doneo veoma ozbiljnu i realnu priču, netipičnu za njegove filmove. Ne mogu a da ne pomislim da to ima veze i sa njegovim poslednjim projektom, TV serijom Black Sails, koja je jedna od najboljih ostvarenja poslednjih godina i istinska i ozbiljna predstava pravog piratskog sveta. Upravo takav je i prikaz ovog sveta napuštenih heroja. Uzeo je istinitu priču, realno okruženje, ma kako opasno bilo, i svemu tome dodao ono u čemu je možda i najbolji u čitavoj branši, a to je vizuelno savršenstvo i akcione sekvence koje malo ko kao on radi.
Film vizuelno izgleda besprekorno i istinski sam uživao. Imao sam osećaj isti kao kad sam igrao Call of Duty, samo sa još boljom akcijom. Sve izgleda potpuno realno sa nekim stvarno otkačenim rešenjima, tako da će svaki ljubitelj ovog žanra istinski uživati. Imate uticaj da ste u pravoj akciji, gde sve nije tako savršeno, već potpuno odgovara haosu bliske borbe na ulicama gradskih četvrti. Za ovo, kao i uvek, Beju ide čista desetka. Ono na čemu se ovaj put, za razliku od nekih ranijih, potrudio su sami likovi. Izgled likova je autentičan – iskusni borci, prekaljeni u stotinu bojeva, otvrdnuli, ali uvek spremni za akciju.
Međutim, ispod tog godinama iskustva odebljalog oklopa, krije se žal za nekim drugim životom, žal za porodicom, voljenim ljudima koji su tamo daleko i strepe svakim danom. Žal za propuštenim i nepovratnim trenucima odrastanja i svim malim stvarima koje život i čine. Film inače doživljavamo iz njihove perspektive i jedino što zasigurno možemo dokučiti jesu njihovi osećaji i motivi, dok je sve drugo nekako izmaknuto, tj. nisu jasni motivi svih dešavanja koja se se obrušila na junake priče, već ih možemo pretpostaviti. Za kraj moram reći da je izabrana glumačka ekipa, koju predvode Džon Krasinski (John Krasinski) i Džejms Bedž Dejl (James Badge Dale), jednostavno odlična.
13 Hours: The Secret Soldiers of Benghazi, iako ranjen ne baš najsrećnijim scenariom, uspeva da prevlada svoje povrede i isporuči zanimljivu priču, vizuelno savršenu, nabijenu odličnim akcionim sekvencama, kao i veoma dobrom glumačkom ekipom. Ono što je sigurno je da ćete prisustvovati možda i prvom filmu Majkl Beja gde otvoreno kritikuje američku politiku i gde se zastava na kraju ne vijori ponosno.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
