Do pre nekih osam-devet godina, film mi je predstvaljao ono što predstavlja velikoj većini konzumenata istog – sredstvo za zabavu i ubijanje vremena. Posedovao sam prilično veliku kolekciju DVD-a na kojima su se uglavnom nalazili bioskopski hitovi, filmovi o kojima svi pričaju i radovi koji predstavljaju filmsku lektiru popularnog filma.
Vremenom, materijal za gledanje se smanjivao, a popularni filmovi su prestali da budu ono što su bili i više (uglavnom) nisu mogli da mi posluže ni za zabavu – nastavci, ributovi, prikveli, sikveli, rimejkovi nisu baš moja interesna grupa, kao ni žanrovi koji su uzimali sve veći zamah. Filmove sam počeo da tražim na drugim mestima. U širokom spektru malih filmova nezavisnih studija i radova van engleskog govornog područja sam uspeo da pronađem svoje utočište, toliko da danas retko kom popularnom filmu iz velikog holivudskog studija uopšte pružim šansu.
Kako se povećavao broj pogledanih filmova, širilo se i moje znanje o njima. Počeo sam da obraćam pažnju na rad režisera, kinematografa, scenografa, na kvalitet scenarija, glumačke izvedbe, muziku i sve ono što čini konačan produkt. Povećavao se broj filmaša koje pratim, a ideje grupa njih koji su generisali filmske pokrete sam opisao u tri teksta (prvi, drugi, treći). Nažalost, vreme za gledanje filmova i praćenje filmskih dešavanja se sve više smanjuje, ali mi interesovanje ne opada – samo moram pažljivije da odredim kom filmu i kom autoru ću pokloniti svoje slobodno vreme.
Ovoga puta sam, iz mora filmova, izdvojio deset koje sam otkrio u periodu tranzicije, pa su samim tim i zaslužni što sam film počeo da shvatam mnogo ozbiljnije. Ko zna, da nije bilo njih, možda ne bi bilo ni ovog bloga.
Amores Perros je debitantski rad meksičkog reditelja i scenariste Alehandra Gonzalesa Injarita koji mu je doneo instant slavu i nominaciju za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma. Injarito je ovim filmom svetu prikazao svoj specifični način pripovedanja narativa, koji će kasnije pokazati i u filmovima 21 Grams i Babel i postati jedan od njegovih zaštitnih znakova. Uspeh Injarita, Alfonsa Kuarona (Y tu mamá también) i Giljerma del Tora (El Espinazo del Diablo) započinje renesansu meksičke kinematografije početkom 21. veka. Danas sva trojica režiraju holivudske filmove sa velikim budžetima, ali to definitvno ne bi bilo moguće da nije bilo ovog rada koji je Meksiko stavio na filmsku mapu sveta. Reč je o realističnoj i uzbudljivoj drami koja aktivno uključuje gledaoca i suptilno insistira na njegovim emocijama.
Injaritu svoj scenario predstavlja na takav način da nas čini saučesnicima, kao da smo i mi kao gledaoci deo svih tih dešavanja, na skoro intiman način. Pravo remek-delo od filma i dan-danas jedan od najboljih koje sam do sada pogledao.
Režiser i scenarista Gaspar Noe je krajem prošlog veka bio jedan od predvodnika novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa. Nakon sjajnih I Stand Alone i Irreversible režiser pravi dužu pauzu, po svemu sudeći kako bi sakupio dovoljno sredstava za snimanje ovog filma. Ovo je definitvno njegovo najkompletnije i vizuelno najlepše delo. Film je snimljen na specifičan način, tako što je sve snimljeno kroz Oskarovu perspektivu – prvo kroz njegove oči, a zatim tako da je kamera pozicionirana iza njegove glave. Kroz film se prožimaju brojne sekvence koje prikazuju specifične audio-vizuelne doživljaje tokom reakcija na korišćenje halucinogenih sredstava. Režiser se dosta bavi drogom, seksom i onome što se dešava posle smrti, ali nema scena koje su bile neka vrsta pokretačke snage u njegovim ranijim projektima – eksplicitnog nasilja. Koncentracija je na korišćenju i reakcijama na korišćenje droga, kao i na brojne scene koje pojačavaju taj efekat.
Rad kamere je maestralan, ekipa za specijalne efekte je odradila odličan posao, dok je izbor scenografije u potpunosti na svom mestu, tako da se čitav film može posmatrati kao jedno vrhunsko iskustvo sa halucinogenim efektima. Zaista predstavlja sjajno iskustvo u svakom smislu te reči.
Među mlađim filmašima ističem režisera i scenaristu Džefa Nikolsa, koji je u svojoj dosadašnjoj karijeri snimio mali broj filmova, ali se svaki ističe na svoj način i baš su po ukusu većine ljubitelja modernog nezavisnog filma. Najveću pažnju je privukao njegov treći projekat Mud sa Metjuom Mekonahijem u glavnoj ulozi, a lično mi je omiljen njegov prethodnik, drama-triler Take Shelter. U ovom filmu nam autor predstavlja čoveka koji se očigledno bori sa psihičkim problemima, ali na način da je sasvim moguća varijanta da je nesrećni protagonista neka vrsta proroka. Akcenat je u potpunosti stavljen na glavnog junaka i laganim tempom se povećava intenzitet njegovih snova i iluzija, sve do konačne kulminacije koja ostavlja prostora za razmišljanje. Scenario nas lepo vodi kroz film, dok se napetost i misterija povećavaju posle svake scene. Po autorovim rečima, ovaj film metaforički oslikava situaciju američke srednje klasa nakon ekonomske krize, koja je bila (i dalje je) iscrpljujuća i u emotivnom i u finansijskom smislu. Egzistencijalna kriza je sveprisutna, sa njom se svako nosi na svoj način, a osobina nestabilnog malog čoveka je da očekuje kako najgore tek dolazi.
Kompleksna studija karaktera i pravi primer modernog nezavisnog filma – jedinstvena mešavina drame i psihološkog trilera kome strpljivi gledaoci moraju posvetiti pažnju.
Među filmovima koji se nalaze na listi uznemirujućih projekata često nalazi ovaj rad režisera i scenariste Toda Solonca koji se od ostatka liste razlikuje po tome što nema eksplicitnih scena nasilja i seksa. Ono što ga čini toliko uznemirujućim je činjenica da se režiser bavi likovima koji usko mogu biti vezani za veliki broj osoba širom savremene Amerike, koji žive monoton život i deluju srećno, a skoro svako od njih krije poneku veliku tajnu. Solonc je odabrao sjajnu okolinu kao potporu za svoj film i tema kojom se bavi lako uznemiri gledaoca stvarajući utisak da su i naše komšije, koliko god uglađeni bili, skriveni devijanti. Ono što daje veliki plus čitavom projektu je sjajno odrađena karakterizacija likova, svaki lik je prikazan sa najdubljim mislima i osećanjima, tako da se lako stvara utisak uverljivosti i istinitosti i efikasno se prikazuje tamna strana ljudske prirode. Filmom se, osim sjajnih dijaloga, prožima i dobar crni humor, koji se pažljivo koristi baš tamo gde sme i treba da se koristi. Primetna je režiserova sposobnost da spoji naizgled nespojivo, brutalne teme sa komičnim rečenicama, kao i dijaloge koje naizmenično menjaju komični i tragični pravac.
Ovaj film definitvno nije za svakoga, ali ga preporučujem svima. Vrhunska kombinacija nesvakidašnjie tematike, crnog humora, odlične glume, sjajnog scenarija i Soloncove maestralne sposobnosti da spoji nespojivo čini ovaj projekat posebnim.
Pol Tomas Anderson je autor čiji filmovi uglavnom ne apeluju na širu publiku. Anderson spada u šačicu onih mejnstrim reditelja čija dela ne vijaju ogromni komercijalni uspeh, već nastoje da ponude nešto drugačije, nešto posebno, nešto što ne spada u obruč glupe i besmislene zabave. Tvorac filmova kao što su Boogie Nights, Magnolia i There Will Be Blood, dela koja se bave sociologijom, istražuju ljudsko ponašanje i generalno psihologiju i svest, prosečnom gledaocu deluju izuzetno zamorno, dok onima koju su spremni i voljni da se udube u materiju i analiziraju svaki suptilno umetnuti sloj zasebno, doživljavaju ove filmove kao kultnim i revolucionarnim. Anderson ovde odbacuje sve okove klasičnog izlaganja narativa. Vođen krivljenjem svesti naših subjekata, The Master radnju više razvija kroz mentalna putovanja na koja glavni duo kreće od momenta njihovog prvog susreta, pa do trenutka kada se zapravo upoznaju jedan sa drugim, nego što to radi u tradicionalnom smislu elaboriranja priče.
The Master je izuzetno originalan i nekonvecionalan film koji se bavi vrlo ozbiljnim temana na način koji do sada nije još viđen, i kao šlag na čitavu tu krasnu tortu, nosi vrlo inteligentne i suptilne kritike i poruke sa sobom.
Debitantsko delo režisera Dankana Džounsa, sina muzičara Dejvida Bouvija, je smešteno na mesto koje je prilično isprepletano činjenicama i misterijama, na Mesec. Iako je čovek koračao po njemu i relativno je blizu, Mesec sadrži brojne tajne koje još nisu otkrivene. Talentovani reditelj je odlično uklopio misteriozno okruženje, skoro realnu naučnu fantastiku i ljudsku dramu u film koji je vredan svačije pažnje. Ovaj niskobudžetni projekat, iako se priča možda ne dopadne svima, definitivno ostavlja dobar utisak. Specijalni efekti, pejzaži Meseca i scenografija su dovedeni skoro do savršenstva, tako da se gledalac lako prevari kako su silni milioni uloženi u snimanje. Iako na prvi pogled deluje kao sci-fi, film je mnogo više ljudska drama smeštena u neko novo okruženje. Scenografija je prilično klaustrofobična, jer, neračunajući kratke vožnje površinom Meseca, radnja se sve vreme dešava u nekoliko prostorija. Eventualna mana filma je što se povremeno previše oslanja na glumačke mogućnosti glavnog aktera, što neaktivne gledaoce može da odbije.
The Moon ne pruža ništa spektakularno i revolucionarno, ali poseduje i više nego dovoljno da skoro svaki gledalac bude zadovoljan nakon gledanja. Zabavan je, pomalo mračan i stvara jedinstven doživljaj.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru. Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Stiv Kugan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
24 Hour Party People je živopisan, uzbudljiv i veoma zanimljiv prikaz mančesterske muzičke scene tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Biser modernog britanskog filma, fascinantna studija karaktera Tonija Vilsona, haotična žurka koja je sjajna iako eventualno ne poznajete sve goste i siguran član moje liste deset omiljenih filmova svih vremena.
Danski režiser i scenarista Nikolas Vinding Refn je imao svega 26 godina kada je snimio svoj prvi dugometražni film, i to ne bi bilo previše vredno pomena da taj film, Pusher, nije stekao status umetničkog remek-dela koji mnogi porede sa Tarantinom i Skorsezeom. Snimljen ručnom kamerom koja se kreće iza leđa glavnog junaka, Refn na brutalno iskren i dramatičan način prikazuje likove i okruženja u kojima se radnja dešava, ali i predstavlja svojevrsnu psihološku studiju o svetu kriminalaca, u kojem nepromišljenost i neutoljiva glad sa novcem često dovede do ne baš veselog epiloga. Sam uvod u film, koji veoma podseća na radove Gaja Ričija, podiže adrenalin i nedugo nakon toga smo bačeni na ulice Kopenhagena sa glavnim junakom, čineći da se osećamo kao voajeri koji prate Frenka u stopu, nemoćni da išta uradimo, ali svesni da ništa ne sluti na dobro. Refnu u ovom filmu kriminal nije primarna tema, nego kriminalno okruženje vidi kao odličan paravan da prikaže moralan sunovrat, lakomislenost, očajanje, nepromišljene odluke, dramatičnost situacija kada je život u pitanju i slično. Nikolas Vinding Refn je poznat po tome da njegovi filmovi nisu namenjeni široj publici, ne samo zbog dosta scena nasilja, već prvenstveno zbog toga što njegovi radovi poseduju specifičnu umetničku crtu i slobodu koju većina ozbiljnih filmofila ume da ceni.
Ukoliko uživate u polu-realističnim gangsterskim filmovima, snimljenim na gotovo umetnički način, Pusher je definitivno preporuka za vas. U ovom filmu gotovo sve štima i slobodno se može smestiti na liste najboljih krimića.
Ovaj argentinski film režisera i scenariste Huana Hosea Kampanele je širu popularnost stekao nakon dodele Oskara 2010. godine kada je osvojio nagradu za najbolji film van engleskog govornog područja u konkurenciji filmova kao što su Un Prophete ili The White Ribbon. Njegova priča je uglavnom ispričana u flešbekovima i toliko je jaka da vas prosto uvlači u sebe, čineći da prošlost gradi napetost i iščekivanje, kao i prikazivanje i otkrivanje tajni i karaktera likova, koji su veoma dobri. Scenarista filma, koji je i autor knjige The Question in Their Eyes je inspiraciju za pisanje pronašao u činjenici koliko i kako načini na koje smo napravili odluke pre godinu, deset godina ili trideset godina mogu uticati na nas danas. Priča jednog čoveka je uzeta i kao metafora za stanje čitave nacije, jer je sedamdesetih Argentina bila pod užasom vojne diktature. Na sjajan način je prikazano kako su memorija i mašta bitno povezane, često isprepletane, ali veoma različite. Huan Hose Kampanela upravo pokazuje kako sećanja prizivaju događaje iz prošlosti koji su ovoga puta isprepletani kroz emocije kao što su tuga, krivica, ljutnja ili čežnja i kako se često, zbog uticaja emocija, izgubi percepcija šta se stvarno dogodilo.
Ovo remek-delo svetske kinematografije će vam dugo ostati u sećanju, prvenstveno zbog priče koja je vanvremenska, a zatim i zbog ostalih kvaliteta kojima film obiluje.
Čarli Kafman se smatra za jednog od najoriginalnijih scenarista današnjice. On u potpunosti izvrće holivudske klišee i pravi filmove koji se, iako sa holivudskom produkcijom, dopadaju ljubiteljima umetničkog filma. Njegove drame sa primesama komedije i sci-fia predstavljaju obaveznu lektiru svakog filmofila, a njegovo debitantsko delo Being John Malkovich je bilo vredno nominacije za Oskara. Građenje karakterizacije likova je počelo od uvodne špice, i kako radnja odmiče, tako se sve više pažnje pruža događajima sa primesama fantastike. Koncept mogućnosti ulaska u tuđi um je viđen u ranijim filmovima, ali Kafmanovo delo je drugačije jer pokušava da sagleda doživljaj iz drugačijeg ugla, praveći dublje likove koji ne služe samo čistoj zabavi. Ruši i određene tabue, tako što holivudsku zvezdu predstavlja kao čoveka sa prilično dosadnim životom. Ostali protagonisti ne ulaze u tunel sa ciljem da se zabave, već kako bi pobegli iz dosadne svakodnevnice i rupu u zidu vide kao beg od frustracije.
Ovo je jedan od najmaštovitijih i najkreativnijih filmova koje sam imao priliku da pogledam. Sjajna komedija, sa primesama drugih žanrova kao što su drama i sci-fi, originalan scenario, dobra gluma i iznenađujuće malo klišea prave odličnu dvočasovnu zabavu.