Došlo je vreme da se saberu filmski utisci vezani za prošlu godinu, koja nije obilovala kvalitetnim projektima i nezaboravnim filmovima. U ovoj godini su čak i proslavljeni autori snimili ili relativno razočaravajuće (Hail, Caesar, Cafe Society) ili relativno neprimećene filmove (Silence), a bioskopske projekcije su bile rezervisane uglavnom za filmove o superherojima. Ipak, nezavisni autori i mali studiji su bili na svom nivou, a ljubitelji odličnih filmova i dalje pažnju posvećuju vanholivudskim projektima, najviše filmovima koji dolaze iz Evrope.
Ovoga puta sam rešio da sastavim listu od deset filmova iz prošle godine koji su na mene ostavili najbolji utisak. Pogledao sam skoro sve što sam imao u vočlisti, a uvek postoji mogućnost da naknadno naletim na neki odličan film koji svakako zaslužuje da se nađe na listi, pa eventualno može doći do korigovanja iste. Ljubitelj sam sporijih drama koje se zasnivaju na jakim karakterima i odličnim dijalozima, pa su takvi filmovi zastupljeni u najvećem procentu.
Još jednom ponavljam da je ovo SUBJEKTIVNA lista najboljih filmova iz prošle godine, tako da na njoj nema filmova o superherojima ili horora, kao ni pojedinih filmova o kojima svi pričaju. U naslovu filma se nalazi link ka recenziji na sajtu, a ako iste nema, biće napisana u narednom periodu.
Captain Fantastic je onaj poseban film u moru filmova određenih vremenom, standardima i ukusima generacija u kome su nastali. Film koji prkosi vremenskoj i žanrovskoj odrednici i raznim drugim kalupima, a time spada u retku, ali odabranu zbirku radova za sva vremena. Poseban, šaren, onaj koji se ističe u gomili, slobodno se izražava i nema straha niti stida od svojih uverenja i reakcija okoline na ista. Upravo takva je i sama priča kao i oni koji je tumače.
Nocturnal Animals je izuzetno stilizovan psihološki triler sa slojevitim, ambicioznim i za nijansu pretencioznim narativom. Vredan je gledanja pre svega zbog sjajnog vizuelnog utiska i glume čitave ekipe, a može vam se dopasti iako niste ljubitelj žanra i arthouse filmova. Kada se uporedi sa prvim filmom Toma Forda, Nocturnal Animals je mnogo ambiciozniji projekat i više je stilizovan, što automatski može biti podloga za stav kako je ovo klasično delo u kome je stil bitniji od sadržaja. To nikako nije slučaj i sa ovim filmom, koji pametno kombinuje priče i vizuelni utisak.
8) Wiener-Dog
Wiener-Dog nije najbolji film Toda Solonca, ali on i dalje ostaje dosledan svom mračnom i pesimističnom stilu u kome generalno ima malo nade i optimizma za čovečanstvo i koji obiluje neprijatnim dijalozima i situacijama. Ovo nije film o psu, nego o očajnim i patetičnim ljudima kojima pas služi da popune svoje duhovne praznine. Poštovaoci ovog autora će biti vrlo zadovoljni, dok će se novajlije povremeno počešati iza uva i eventualno bataliti gledanje.
7) Paterson
Novi film Džima Džarmuša je kao i život našeg glavnog junaka – bez trzavica, bez nepotrebne drame, bez značajnih poduhvata i bez komplikovanih prepreka, lepo jednostavan i jednostavno lep. Lagan i poetičan film koji će nas podsetiti da treba ponovo da uživamo u sitnicama kao što su šetnja psa ili mala krigla točenog piva pre spavanja.
6) The Lobster
The Lobster je skup netipičnih filmskih činilaca koji će vam pružiti iskustvo kakvo do sada niste imali priliku da vidite. Izvrsna socijalna kritika puna satire i crnog humora, nešto sporijeg tempa i sa okruženjem koje deluje kao iz sci-fi priče, iako se to okruženje može lako preneti i na savremeni svet. Autor nas ponovo smešta u svet veoma netipičan po mnogim stvarima. U tom svetu su pravila prilično bizarna i nerazumljiva, donekle i odbojna, ali nam Lantimos priča priču na takav način da, iako vas radnja uopšte ne zanima, prosto ne možete prekinuti sa gledanjem filma.
Hell or High Water je moderna kaubojska krimi drama. Od nečega što možda deluje obično, autori su napravili zanimljivu priču koja ima život u sebi, a koju će potkrepiti sjajno uklopljenim sitnicama (koje život filma znače), možda i kliše likovima, kojima njihov razvojni put nikako neće biti kliše.
4) Silence
Silence je novi film Martina Skorsezea koji je prilično intimniji i drugačiji od onog što smo navikli od ovog režisera. Poseduje emotivan i detaljan pogled na duhovnost, religiju, moral i ljudsku prirodu u celini, a svaki gledalac ga može shvatiti na svoj način. Filozofsko iskustvo koje će vas ili dobro zamisliti ili će vam biti ekstremno dosadno. Gospodin Skorseze je planirao da ga snimi još početkom devedesetih, ali je konstantno pomerao odluku, pre svega zbog obaveza prema producentima i što je konstantno ispravljao scenario napisan u saradnji sa Džejem Koksom. Smešten u prvu polovinu sedamnaestog veka, događaji opisuju posledice odluke japanskih šoguna da proteraju hrišćanstvo sa svojih teritorija.
3) Fences
Ovaj film je nešto najbolje što je pogodilo Denzela Vošingtona u njegovoj dosadašnjoj karijeri, po svim parametrima. Film nije teško pratiti, ali mislim da će pojedincima biti pomalo zamorno baviti se studijom lika koji Denzel tumači. On je rastavljen na kockice, zapravo kao puzzle i svakom novom scenom, pričom, monologom, slika se sve više spaja. Iako se u filmu ne pojavljuje niti jedan bitniji lik druge boje kože osim crne, ovo nije rasistički film ili projekat koji eksploatiše afroamerikance, kako bi pojedni mogli da ga okarakterišu.
The Handmaiden je jedinstven film i pravi biser iz Južne Koreje – romantičan, poetičan, misteriozan, napet, na momente komičan, pomalo sadističan, pomalo šokantan, pun senzualne erotike i obrta koji vode priču kroz 140 minuta. Ovaj film je dokaz da je Čan-Vuk Park jedan od najboljih filmaša današnjice. Podeljen na tri dela, ovaj film nas uvlači u sebe specifičnom atmosferom, magičnom rukom režisera i zanimljivim svetom koreansko-japanskog noblesa iz prve trećine prošlog veka, i taman kada pomislimo da priča postaje dosadna, autor nam bukvalno izmiče stolicu pod nogama.
Kenet Lonergan je napravio film sa dušom, dramu koja nas u isto vreme i kupuje i odbija svim svojim postavljenim elementima. Iz sinopsisa mislite da znate priču, ali verujte, dok ne pogledate film, ne znate. Svi mi možemo pretpostaviti neku tragediju ili nešto slično u ovakvim filmovima, ali ovi flešbek momenti u filmu nas oduvaju. Manchester by the Sea je tip filma koji će vas prosto naterati da se osećate življe, jer iza svoje tragedije krije i solidnu dozu humora – baš kao i život.
Veoma dobri filmovi kojima je malo falilo da se pronađu na listi:
A Man Called Ove, Midnight Special, Neruda, Everybody Wants Some!, Sing Street, Things to Come, The Salesman, Graduation (Bacalaureat), Arrival, Hacksaw Ridge…
