Youth (2015)

Vaša ocena filma:
[Total: 15   Average: 3.5/5]

Sećaš li se Gilde. Misliš na film? Ne, mislim na Gildu Blek. Bili smo zaljubljeni u nju.

Ovaj razgovor predstavlja esenciju samog odnosa dva stara prijatelja koji se poznaju čitav život. Ambijent je ni manje ni više nego puteljak podno švajcarskih Alpa omeđen travom, a u simetriji naslagani su beli vrhovi planina (kao u reklami za Haribo bombone), koji kao posmatrači nerado dozvoljavaju da im neko krade njihovu rutinu zvukova i simbioze. To je Sorentino (Paolo Sorrentino), umetnik koji voli da filozofira, svojim mekim kreacijama pokretnih slika dodiruje publiku, ugrađuje je u film i umećem čarobnjaka dočara ono što njegovi junaci intenzivno doživljavaju u sebi.

Naziv filma je svakako reč sa kojom se može započeti celi niz rasprava, šta ona predstavlja i na koji način joj odati težinu njene zagonetnosti. Sam Sorentino to radi na način na koji smo to već videli u njegovim pređašnjim radovima, iako je u ovu avanturu krenuo bez svoga glavnog aduta, markantnog, polivalentnog i svemogućeg Toni Servila (Toni Servillo). Kako je ugled stekao kao vrhunski stilista, problem mu nije bio naći nadomestak za Servila, šta više uduplao ga je dvojicom legendarnih glumaca u zenitu karijere koji su idealni za prezentovanje teme nepovratnosti, nostalgije prema mladosti bez koje se gasi borba jedinke, želja za stvaranjem, a ugroženo je samo bitisanje na svetu.

Fred (Michael Caine) i Mik (Harvey Keitel) su prijatelji od detinjstva. Fred je poznati kompozitor u samovoljnoj penziji koji je, po zaključku njegove kćeri Lene (Rachel Weisz), upao u zamku vlastite apatije. Nevoljno razgovara i sa kraljičinim atašeom koji ga pokušava privoliti za još jedan nastup. Mik je slavni režiser i sprema svoj poslednji film, kao legitimni testament uspešnoj karijeri, nestrpljivo čekajući svoju muzu Brendu Morel (Jane Fonda) da ga počasti svojom još jednom interpretacijom. Oni su gosti ekskluzivnog hotela, sa standardnim problemima muškaraca u tim godinama (duhovite opaske tipa Jesi si pišao danas? Dve, tri kapi, a ti? Isto toliko) dok su im pri ruci sve blagodeti tretmana, da se potpuno remontiraju i nastave tamo gde su stali. Stare bore se mogu ispeglati, ali kako restartovati um koji je naučio i proživio mnogo toga, shvatio granice, osetio bol i gubitak, a greške nagomilao i spremio u utrobi duše?

Youth 2

Uz to oni su vezani još jednom sponom i to onom svojih potomaka, čija veza se naprasno prekida Džulianovim (Mikov sin) vannastavnim aktivnostima, gde se emotivno razbijena Lena vraća u hotelske odaje svoga oca i kao ranjena srna prebacuje sve što joj se talilo na duši – distanciranost, hladnoću i posvećenost samo i jedino usavšavanju nota za svoje kompozicije. Važan lik je i mladi glumac Džimi (Paul Dano) koji ima problem što ga stalno poistovećuju sa ulogom Mister Q koja ga je proslavila, pa u procesu priprema za novi film traži način kako da iskoči iznad tog prokletstva tipiziranosti i predrasuda, dok je i sam pun tih istih predrasuda prema drugima (obratiti pažnju na scene sa manekenkom i malom devojčicom).

Ne znam da li se sada više snimaju muzički albumi sa onim tipičnim intro i outro momentima, jer se Sorentino poslužio upravo tim obrascima nagoveštavajući da će muzika, njeni žanrovski stilovi odnosno sami stihovi pesama iskomentarisati scene (explain all that things;I fallen to pieces) i spevati intimna dramaturška previranja. Uvodna pjesma You Got the Love u blues/jazz maniru, spravljen kao muzički spot za neku zabavnu emisiju, uvodi nas u taj filmski album, scenu u krugu hotela kojoj ćemo se tokom filma vraćati više puta. Nakon toga ide upoznavanje nas sa Fredom i ekipom, gde ćemo imati jedan nadrealni/flashback momenat, jedno slowmotion dirigovanje sa šuškavim papirom od bombone i nakon svega toga jedanaest tela različitih gabarita poređanih kao sardine u bazenu, iznad kojih će biti ispisan naslov koji će zvanično označiti početak filma. Razrada slična uvodu svoga prethodnika La Grande Bellezza, ali opravdano doziran sa mnogo mirnijom i sofisticiranijom metodom.

Youth 3

Sada ću se baviti nekim detaljima filma koji su mi parali oči. Hotel, zvanično stanište naših junaka, je prikazano kao neko čistilište i energetski stimulans za poznate face, ugledne i dobrostojeće biznismene raznih čudnovatih profila, kao i talentovane dečake i devojčice. Tu se Sorentino lepo zabavljao bacajući jedan uspeli gorko/satirični detalj sa Maradonom, koristeći glumca slične konstitucije, samo naglašenog stomaka i ogromne tetovaže na leđima, ni manje ni više tzv. nepravedno proglašenog oca komunizma Karla Marksa. Sami kult ličnosti možda i najboljeg fudbalera svih vremena lagano se može utopiti u priču i probleme imaginarnih glavnih junaka koje nam daruju Kajtel i Kejn.

Fred (Kejn) sa svojim crnim debelim okvirima je kao fizička preslika Marsela Mastrojanija iz Felinijevog filma 8 1/2, dok je Mik karakterna preslika, a to se najbolje vidi u jednoj od poslednjih scena kada na brežujku livade zamisli sve njegove heroine na jednom mestu, koje istovremeno izvode svoje glumačke partiture (U filmu 8 1/2 , dok radi novi film lik Marsela proganjaju i usmeravaju sve žene koje su na neki način obeležile njegov život i podarile dragoceno iskustvo). Iako je lik Mika Sorentino posvetio legendarnom italijanskom sineaisti Frančesku Rosiju, ne mogu se oteti dojmu da tu namjerno ima i daška wunderkinga Felinija. Fredova žena za kojom potiho pati zove se Melani. Ona je njegov oslonac kroz čitav život, po svoj toj priči u filmu svetica i dična žena podređena uspehu muža. Nije joj bez razloga režiser dao ime Melani. Setite se samo Olivije De Haviland u Gone With the Wind. Njena Melani bila je oličenje dobrote, kao praktično jedan nestvaran lik i ideal nečega što praktično retko postoji u ljudskom obliku.

Sorentino je pored svoga vizuelnog majstorstva izgradio reputaciju na detaljima i društveno/filozofsko dijaloškim epizodama iz riznice životnih saveta i koliko god uživao u ovom filmu, ne mogu se oteti dojmu da je ovaj svoj izričaj pojednostavio, uskrativši nam vlastito rasuđivanje o nekim pitanjima. Pojašnjenja i odgovore već nam je u sledećoj sceni sam dao. To vam je isto ako pesnik napiše pesmu i pored svake strofe u kratkim crtama objasni šta je želeo sa tim da kaže. To ovom filmu nije bilo potrebno i zbog toga na to ide jedan mali minus.

Youth 4

Sučeljavanje naboranih starih tela sa izdašnom kilometražom, sa zavodljivim zategnutim telima potencira mladost u onom površnom obliku, koja stvara totalno pogrešan dojam, mladošću koja je tu, dodirom dohvatljiva. Predstavljena je i ona druga mladost, daleka mladost, umno i odmorno široka, slobodarska, kao kad dvogledom okreneš suprotnu stranu i ustanoviš da je to sve negde izvan tvoga dometa. Tako i doktor sa puno optimizma leči posustalog Kejnovog junaka Freda sa konstatacijom u kojoj ima istine, ali sve zavisno kako se ta istina interpretira. Znate li šta vas čeka kada izađete odavde. Mladost. Mladost je po Sorentinovoj definiciji stanje lakoće, jednostavnosti, emocije, jer kako Mik (Kajtel) kaže emocije su sve što na kraju ostaje.

Poštovaoci Paola Sorentina će biti zadovoljni viđenim i retko se u filmskom svetu viđa takav slikovni poeta koji nas svakim novim kadrom kupuje. Međutim, ovo je, kada se malo detaljnije analizira, jako profesionalno, ali i ziheraški odrađen film, bez veće mane, ali i bez neke preterane osobnosti, koju je imala La Grande Belezza. Ovaj malo više podilazi širem sloju publike.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak