I must have some booze. I demand to have some booze!
Na mnogim listama kultnih filmova britanska komedija Withnail and I zauzima posebno mesto. Snimljen sa štapom i kanapom, bez pravog plana, sredstava, a možda čak i vizije, ovaj film Brusa Robinsona (Bruce Robinson) je vremenom postao nepresušni izvor citata, inspiracije i smeha. Od projekta koji je skoro bio osuđen na propast je nastala sjajna kombinacija komedije i tragedije, kojoj brojni cenjeni kritičari daju visoke ocene.
Radnja je smeštena u 1969. godinu i prati dvojicu nezaposlenih glumaca Vitneila (Richard E. Grant) i Marvuda (Paul McGann). Oni žive u oskudnom i prljavom stanu, druže se sa sumnjivim tipovima, retke prilive novca troše na alkohol, a poslovna prilika im nije ni na vidiku. Dolaze na ideju da se odmore i odlaze na seoski izlet u kućici Vitneilovog ujaka Montija (Richard Griffiths). Međutim, tamo shvataju da nema hrane i da im nedostaju osnovne veštine za preživljavanje. Ne baš ljubazni stanovnici sela i neočekivana poseta će njihov odmor učiniti još čudnijim…
Scenario Brusa Robinsona je većim delom autobiografski, a ono I (ja) u naslovu filma se odnosi upravo na njega. Period od četiri-pet godina je uklopio u dve nedelje koje se odvijaju u priči i napravio je pravo scenarističko remek-delo koje nema pravi plot, ali poseduje izuzetne dijaloge. Ti dijalozi su na momente smešni, na momente bizarni, na momente tragikomični i u suštinu su jedan od glavnih razloga popularnosti ovog filma. Withnail and I iz tog razloga obiluje citatima, od kojih su neki postali sastavni deo britanske pop-kulture.
Drugi bitan razlog uspeha ovog filma su performansi glumaca, pre svega briljantnosti Ričarda Granta koji je kao stvoren za ulogu Vitnejla, ulogu koja ga je probila i proslavila. U kombinaciji sa likom Marvuda, koji nema toliko ekstravagantnosti i dosta je razumniji, Vitnejl je sa svojim ciničnim stavovima, ponašanjem na ivici nervnog sloma i odsustvom brige za egzistenciju prosto urnebesan za gledanje. Tragična crta njegove ličnost, koja je hronično nezadovoljna nizom životnih razočarenja, je i glavni izvor nezaboravnih replika.
Likovi Vitnejla i Marvuda su zanimljiva kombinacija jer poseduju dijametralno suprotne životne stavove. Prvi je očigledno u produženoj adolescenciji koja se uglavnom svodi na hedonističko zadovoljenje potrebe za alkoholom. Sa druge strane, lik Marvuda je odavno svestan da je žurka gotova, da je prošlo vreme zezanja i da mora nešto uraditi sa svojim životom. Životne i glumačke ambicije im se razlikuju i upravo ih te razlike još više izdvajaju kao ličnosti za studije karaktera. Njihovo prijateljstvo je intenzivno, ali se očigledno drži na staklenim nogama.
Na njihovom primeru se vidi kako neka na prvi pogled nebitna odluka, životni stav ili prosta sreća imaju sudbonosni uticaj, a isto tako vidimo da je teško iščupati se iz ralja relativno bezbrižnog hedonizma. Posredno, Vitnejl i Marvud se mogu posmatrati kao deca cveća i predstavnici filozofije koja ne donosi progres, radnu etiku i životno planiranje. Naši junaci se ne snalaze u svetu radnika (ili u svetu uopšte), nemaju problem da žive u stanu punom smeća i svojim izgledom, stavovima i ponašanjem izazivaju podozrenje kod drugih posetilaca (radničke klase) u pabovima. Opšti je utisak da ovakvu priču ne bi mogao napisati neko ko to nije i doživeo, neko bez osećaja za hroničnu britansku posleratnu beznadežnost i neko ko, da se tako izrazim, nije dotakao dno.
Withnail and I je verovatno najvoljeniji britanski kultni film, crna komedija sa briljantnim dijalozima i upečatljivim likovima, koji imaju problem da se nose sa onim što život odraslog i odgovornog čoveka donosi.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
