Vice (2018)

Vaša ocena filma:

[Total: 2 Average: 5/5]

I’m having a heart attack, you idiot.

Režiser i scenarista Adam MekKej (Adam McKay) iza sebe ima verovatno najbolji film o svetskoj ekonomskoj krizi. Reč je o filmu The Big Short, koji svoj uspeh zasniva na sjajnom scenariju, kvalitetnoj glumačkoj ekipi i balansu između teške tematike i aktivne zabave. Njegov naredni projekat je, uslovno rečeno, jednostavniji, jer se ne bavi finansijskim krahom nego jednim čovekom. Reč je o Diku Čejniju, političaru i biznismenu, koga mnogi smatraju najuticajnijim podpredsednikom u istoriji SAD-a.

Na početku filma, Čejni (Christian Bale) ima problema sa alkoholom, koji su doveli do toga da bude izbačen sa koledža. Tada na scenu stupa njegova devojka Lini (Amy Adams), koja ima velike planove za njih dvoje – ili će se drastično promeniti ili će potražiti nekoga odgovornijeg i ambicioznijeg. Radnja se pomera nekoliko godina i sada je Čejni nenametljivi pripravnik republikanac u Beloj kući. Nižući uspehe na političkom i poslovnom planu, što je kulminiralo pozicijom potpredsednika u mandatu Džordža Buša (Sam Rockwell), Čejni je oblikovao spoljnu politiku SAD na načine koji se i danas itekako osete širom sveta…

U samoj triviji se vidi veliki problem sa kojim se suočava ovaj projekat, jer je Dik Čejni daleko od čoveka za koga bismo navijali ili od nekoga ko bi nam bio uzor. Čak i ako ga posmatramo neutralno, bez informacije ko je on i za šta je sve odgovoran, ambiciozni ćutljivi birokrata teško da može imati našu podršku. Njegovi politički uspesi i poslovna dostignuća jesu u skladu sa njegovim ambicijama, ali je isto tako i njegovo nasleđe u skladu sa njegovim delovanjima i odlukama – zaista je teško prodati nam ovakvog karaktera.

Imam utisak da ni sam režiser nije bio siguran kako da predstavi Dika Čejnija. Dok je u jednom momentu neka vrsta tragične figure, u sledećem je proračunati stručnjak, dok ga uskoro posmatramo doteranog komičnim detaljima Adama MekKeja. Autor je pre svega komičar i nisam siguran da li nije uspeo da pronađe humor koji okružuje temu ili jednostavno nema ništa smešno vezano za Čejnija. Ne kažem da nema komičnih sekvenci, sa brzom montažom i naracijom Džesija Plemonsa (Jesse Plemons), ali one nisu previše efektne.

Dopao mi se momenat nakon poraza republikanaca 1992. godine, kada MekKej pruža hepiend – porodica Čejni napušta javni život, povlači se u ispunjenu privatnost i kreće odjavna špica. Da nije bilo poziva Džordža Buša koji prekida tu odjavnu špicu, Čejnija verovatno istorija ne bi ni upamtila, jer su se tada njegove političke ambicije ugasile. Međutim, osam godina kasnije, kada je već uveliko bio direktor multunacionalne naftne kompanije, stiže poziv koji mu neočekivano pruža novu šansu, a samim ti i menja brojne sudbine.

Kao i prošle godine u slučaju filma Darkest Hour, nosioca priče tumači fantastičan glumac koji se nalazi ispod tone šminke. Kristijan Bejl je poznat kao glumac kome nije problem da drastično promeni svoj izgled zbog uloge, pa je i ovoga puta nabacio dosta kilograma. Pored fizičkog izgleda, Bejl se veoma posvetio i detaljima Dika Čejnija, poput intonacije, specifičnih izraza lica, gestova i slično. Pored njega, tu je i fina plejada odličnih karakternih glumaca koju čine Ejmi Adams, Sem Rokvel i Stiv Karel (Steve Carell) u ulozi Donalda Ramsfelda.

Mišljenja sam da je ovim filmom Čejni dobio više kredita nego što zaslužuje. Iako me zanimaju filmovi koji se bave visokom politikom, ovaj mi se nije dopao koliko je sigurno mogao, jer se bavi čovekom kome je samo jedna misao na umu – da stekne što veću moć. Autorov način predstavljanja čini da on deluje zanimljiviji nego što jeste i donekle opravdava sve ono što je on učinio, jer iza njegovih odluka stoji političar zaslepljen moći, a ne običan čovek. Sa druge strane, smatram da je veoma hrabro odabrati komičan portret ovog čoveka, ali je realizacija daleko od savršene.

Glavni problem filma Vice je što svog glavnog junaka istovrememo i humanizuje i osuđuje i predstavlja kao čoveka koji je iskoristio idealnu političku klimu za svoje ciljeve, dok nam sve što gledamo provlači kao komediju – u svakom slučaju, Kristijanu Bejlu se smeši još jedan Oskar.