Ucho/ The Ear (1970)

Vaša ocena filma:
[Total: 1   Average: 5/5]

Ima neke posebne draži pisati o filmovima koji su nakon što su imali premijeru, zbog svoje slobode i kritičkog mišljenja o vladajućim strukturama, bili zabranjivani i bili spravljeni u arhivu za neka druga bolja vremena. Ucho (1970) je snimljen pod budnim okom tadašnje tvrdokorne i nepopustljive čelične politike, koja se prije toga razračunavala sa buntom Češkog proleća. Karel Kačina (Karel Kachyna) je potpisnik ove komorne mistične drame sa dobrom dozom trilera, koja je zasnovana na priči Jana Pročaske.

Film se bazirao na vrijeme nakon Drugog svetskog rata baveći se prisluškivanjem i tretiranjem ljudi putem rigoroznih staljinstičkih metoda i zbog svog otvorenog kritikovanja, načina funkcioniranja, špijunaže i odvođenja neposlušnih i onih manje podobnih, tih 70-ih godina bio rak rana komunističkih vlasti, pa je naravno bio sklonjen sa strane, iako je mimo te političke note imao i mnogo toga drugog da ponudi. Tek 1989. godine počeo je sa distribucijom i prikazivanjem u pojedinim art bioskopima. Film je vrlo atmosferičan, ogoljava odnose između supružnika koji su strašno intenzivni i lelujaju po tankoj ivici ljubavi i mržnje.

Karakteriše ga i košmarna muzička podloga, koja se često sastoji od poludele flaute, besne violine, prožeta sa klaustofobijom, paranojom, konstantnim uplivom straha i izuzetno pametnim doziranjem svetlosti, često samo putem sveća stvarajući noirovski ugođaj i sveopštu depresivnost i utopističko beznađe. Autor kao da je uživao da se naslađuje i hrani strahom svojim zabludelih junaka, stvarajući jednu vrlo mračnu sliku prošlost, koja je još prisutna u tadašnoj Čehoslovačkoj i koja se nije oslobodila sovjetskih stega.

Ucho (1970), iako po svetonazoru pripada češkom novom talasu, u nekim elementima se i izdvaja od njega, gde prepoznajemo očit Bunjuelovski uticaj i njegovo mizantropsko viđenje sveta oko sebe. Film je lišen i bilo kakvog oblika humora, pa čak i u tim segmentima paranoje, koja je mogla poslužiti za neke crnohumorne komponte. Utopizam i psihodelija je zvezda vodilja i ne nudi nikakvu vrstu samilosti prema junacima nego ih ubacuje u što dublji živi mulj koji zna da povremeno bude ugodan, ali je omeđen železnim vratima bez mogućnosti samostalnog disanja, postepeno ih gušeći u taj isti mulj i kao ovce u toru su podređeni velikim idejama i sistemskom samouništenju.

Ucho 2

U tome se mogu prepoznati jaki elementi nadrealizma, posebno uticaj Bunjuelovog Anđela Uništenja jer se preko 90 % radnje odvija u velelepnoj, ali stravičnoj vili sa mnogo soba i kupatila, ali bez ijedne komponente koja bi odavala činjenicu da tu cveta život. U svemu tome ima mnogo ironije i pesimizma, ali bez simbioze sa ismejavanjem njihove situacije, gde bi se stari mizantrop poput Bunjuela igrao poput malog deteta. Kačina je to pravio na svoj način, odnosno dao mu je svoj pečat i dobro je što je to tako.

A sada malo o priči. Ludvik je ambiciozni rukovodilac u birokratiji komunističke partije, a Ana je njegova priprosta žena čiji malograđanski maniri počesto dolaze do izražaja. Oboje su iz provincije došli u veliku metropolu (Prag) i potpomognuti samom partijom, kao i Ludvikovom ambicijom dospeli su do određenog staleža. Ludviku je na početku njegove karijere pomogao i Anin novac jer je ona bila kći dobrostojećeg vlasnika lokalne krčme, ali kasnije mu je ona počesto zbog dugog jezika i prostog ponašanja bila i kontra efekat, tako da se kasnije taj brak (gledajući onako na prvu) svodio na čistu računicu. U modernoj vili u centu grada žive sa svojim malim sinom, koga ćemo videti tek u jednoj sceni, ograničeni partijskim ljudima iz senke, prisluškivačima tzv. ušima (Ucho), kao što i naslov filma kaže.

Svest da bi mogli da budu privedeni i politički uklonjeni javi im se nakon povratka sa neke nebitne političke smotre, gde ih niz nerazjašnjenih događaja (nestanak struje, pogrešni auto koje ih dopremi kući, prekid telefonske veze, otključana vrata i gubitak ključeva) navedu da se zapitaju jesu li oni sledeći na tapetu u toj staljinističkoj čistki komunističke vlasti. Flešbekovima sa prethodne večeri popraćeni divljom sablasnom muzikom, Ludvik i Ana se prisećaju svih razgovora i dešavanja tokom večeri, bezazlenih situacija, analizirajući ih i pri tom uništavajući sve moguće dokaze koji bi ih mogli povezati sa bivšim funkcionerima koji su uklonjeni baš te večeri, posebno sa „Košarom“ koji mu je bio nadređeni.

Ucho 3

Pored toga političkog bekgraunda, važna karika filma je i odnos supružnika, koji je sve samo ne idealan. Svi ti događaji se simbolično potrefe zapravo za njihovu desetu godišnjicu braka, gde oni u tom otrežnjenju sumiraju sve ono što se desilo tokom njihovog vratolomno kompleksnog odnosa. Meni je taj odnos možda i najjača karika filma i puno je sličan američkim melodramama 50-ih godina. Oni isprva nekako izgledaju da ne mare jedno za drugo, ali kada nevolja zakuca na vrata ti izlivi saosećanja bukte u jedan plamen koji eruptira takvom silinom emocija da ih je prosto nemoguće opisati. Ludvik je naoko hladan ambiciozni kalkulant, a Ana naoko džangrizava i plitka žena. U tom svom mraku ima itekako mnogo ljubavi, koja tavori ispod bremena čelične ruke sistema koji ih prati i na intimna putovanja, tako je i scena u kojoj Ana uklanja tzv. uši, koje su postavljene na neprimerenim mestima, zapravo znakovito priznavanje poraza, ali ne potpuno pokoravanje.

Znamo da možete kontrolisati sve, ali dopustite nam bar da neke naše tajne ostanu samo naše.

9/10

Ucho 4