Tyrannosaur (2011)

Vaša ocena filma:
[Total: 1   Average: 4/5]

Znate one filmove koje gledate zablesavljeni skroz, skoro zaljubljeni, oni gde posvuda cure lepe boje, likovi su slatki, veseli i svako malo se bacaju u pesmu, a nakon što krenu odjavna slova, ostaje u vama dugo aftertaste optimizma i sveopšte ljubavi ka svemu što se kreće ili vegetira? Znam da ih znate, i sam volim takve, ali, na moju veliku žalost, poslednji pravi film te vrste je snimljen 1939. godine, i zove se Čarobnjak iz Oza. Film o kome danas govorim nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa Dorotinom avanturom u Baumovom svetu.

Pre pet godina, mladi glumac Padi Konsidajn (Paddy Considine) rešava da napiše scenario i režira kratki film o čoveku koga vodi bes, a taj mu film donosi mnoštvo festivalskih nagrada. To ga motiviše da, 2011. godine, snimi fultajmer na istu temu, doda neke likove, nekima izmeni karakteristike i proširi glumačku ekipu, i novom, unapređenom verzijom svog čeda, opet pobere lovorike širom sveta. Sad, biću iskren prema vama – nisam gledao Padijev prvenac, te ne znam koliko je drugačiji, tako da ću morati o Tiranosaurusu pričati kao o sasvim nezavisnom filmu, a vi se pravite da prethodnik (Dog Altogether, za one koje zanima) i ne postoji, ili ga iskopajte nekako na netu, ja nisam uspeo.

Džozef, glavni lik (Peter Mullan), je nezaposleni udovac sa severa Engleske, i mi već posle prvih nekoliko scena shvatamo da taj čovek ima problema sa samokontrolom, jer iznerviran od strane lokalnih dripaca iskaljuje bes šutnuvši svog psa – i ubija ga na mestu. Ipak, da je ovo, donekle, slučaj kurve zlatnog srca (ili, prikladnije, kratkofitiljne sirovine zlatnog srca), pokazuje nam već činjenica da Džozef ne prepušta ulici leš svog bivšeg ljubimca, već ga, iako ne deluje nimalo lagano, nosi čitavim putem do svoje kuće, gde ga sahranjuje.

Tyrannosaur 2

Kroz život ide vođen frustracijama, brzo plane, pa se kasnije kaje zbog postupaka, ali ne može da sprovede promene nabolje do kraja. Ipak, kada upozna Hanu (Olivia Colman), pobožnu ženu koja drži skromnu radnju sa odećom, i koja i sama ima set sopstvenih životnih problema (od kojih su najgori vezani za brak i potomstvo), primoran je da se kultiviše, ili da barem proredi svoje ispade, a zbog tog poznanstva oboje snose posledice.

Film neprestano niže udarce ispod pojasa, ne dopušta gledaocu da se u potpunosti opusti, napravivši mu nekoliko čvorova na intestalnom sistemu. Okruženje je tipično britansko, sangejzeri krepaju od gladi, predgrađe, pabovi, vlaga – naravno da to doprinosi atmosferi koju je režiser hteo da proizvede, ali se, verujem, kod stvaranja atmosfere, u velikoj meri oslonio i na glumce koji maestralno i veoma upečatljivo tumače glavne uloge: posebnu notu daje Džozefovo svašta-sam-vid’o-ergo-ne-zezaj-se-sa-mnom izborano brusvilisovsko lice i glaščina dugogodišnjg alko-pušača, kao i Hanina ličnost martirske vernice (ili žene koja se trudi da vernica bude).

Recimo da je meni, kao probirljivom gledaocu, pomalo zasmetao taj opšti ton filma, to mračnjaštvo koje se nameće pojedinim detaljima i čiji se vonj oseća do kraja filma. Možda sam samo navikao na neku drugu vrstu drame, ali je ovo za mene bilo veoma potresno iskustvo. Moram napomenuti da se gotovo jedina poluvesela scena odigrala na zapijanju posle sahrane Džozefovog najbližeg prijatelja. Zapravo, u tom trenutku sam pomislio kako bi čovekov život bio mnogo lepši i srećniji da se zna da se na svačijoj postsprovodnoj žurki sviraju pesme Pougsa na gitari, ali ne obraćajte pažnju na mene.

Tyrannosaur 3

Ne znam je li dočaravanje realnosti ono čemu Konsidajn teži. Ja to, najiskrenije, ne bih nazvao tim imenom. To je više neka vizija sveta koju bi Majk Li, recimo, imao da se overdouzuje egzistencijalizmom u najgorem od svih svetova. To ne znači da je film loš, daleko od toga. Držao mi je pažnju do kraja, nije smarao, svaka sekunda je imala dušu i emociju, kakvu-takvu, ali, da se ne lažemo – laknulo mi je kad se završio, što mi se dosta dugo nije desilo. Dakle, moje preporuke za svakoga sa momačkim stomakom i manjkom empatije.

Neću završiti izlaganje pričom o tome kako umetnost postoji ne da bi oponašala život, već da bi ga dopunila – pre svega, zato što ne smem stopostotno da stanem iza te tvrdnje: određena doza stvarnosti i uverljivosti mora uvek postojati. Činjenica je da ovaj film jeste, i da je dobar. Nema vanvremensku poruku, nije najbolji film koji ćete pogledati, ali je jak i ostavlja dubok utisak.

Nekome bi i manje bilo dovoljno, budimo iskreni.

8/10

Autor: Darko Jovanov

Tyrannosaur 4

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)