Kad pišeš knjigu veoma je poželjno da glavni junak ima neko zvučno ime; u suprotnom dešava mu se da se utopi u blatu nebitnosti i ostane bez mesta u pamćenju čitaoca. Leopold Blum. Ahmed Nurudin. Lemjuel Guliver. Ežen de Rastinjak. Klasici, svevremeno i bezvremeno zvonki. Prosto te teraju da ih izgovaraš u sebi u časovima zgubidanije. To je znala i Harper Li, autorka romana Ubiti pticu rugalicu (ili, po nekim prevodima, Kao kad ubiješ drozda), na osnovu koga je i snimljen ovaj film, te je svom junaku dala neodoljivo ime: Atikus Finč.
Atikus (Gregory Peck) je pravnik koji živi u Mejkombu, malom mestu na američkom Jugu, udovac je i otac dvoje dece, dečaka po imenu Džem i devojčice koju zovu Skaut. Porodica nije naročito imućna, ali sastavljaju kraj s krajem. Harmoniju u Mejkombu narušava hapšenje tamnoputog Toma Robinsona, koji je optužen da je silovao i pretukao lokalnu devojku; advokat odbrane postaje upravo Atikus, koji je, čini se, jedini koji veruje u priču siromašnog crnca i suđenje počinje. Paralelnu priču čine njegova deca koja, zajedno sa Dilom, dečakom koji nekoliko letnjih dana provodi kod tetke koja živi u njihovom komšiluku, istražuju misterije vezane za kuću Redlijevih, a posebno Bua Redlija (koga tumači Duval, u svom glumačkom debiju), mentalno zaostalog mladića o kome se ispredaju naužasnije moguće priče.
Pek je dobio Oskara za ovo svoje izdanje. Ne kažem da je to neko merilo, jer znamo svi koliko Akademija ume da pogreši ili bude pristrasna – ali je zasluženo poneo tu statuetu kući. Dominira u svakoj sceni, što korpulentnošću, što glumačkim talentom, i veoma je uverljiv. Čak su i klinci vanredno dobri, i po današnjim standardima – iznenadili su me kada su počeli svoje rečenice da izgovaraju bez teatralnosti ili izgubljenosti u vremenu/prostoru koje su filmska deca imala gotovo do šezdesetih godina prošlog veka. I ostali glumci su se dobro pokazali, naročito Piters (Brock Peters), koji igra optuženog Robinsona. Interesantna je činjenica da je autorka Li lik Dila zasnovala na sećanju na svog prijatelja iz detinjstva, Trumana Kapotea, pisca romana Breakfast at Tiffany’s i In Cold Blood.
Iako govorimo o 1962. godini, kada je bilo sasvim normalno snimati filmove u koloru, ovaj je rađen crnobelom tehnikom. Da li je to zato što se drukčije nije moglo, ili je režiser želeo da prizove nostalgični izgled tridesetih godina, u koje je smeštena radnja – ne znam. Ipak, nemam pritužbi ni na izgled. Sve je na svom mestu, i sve izgleda kako valja.
Zapravo, nisam siguran da ovom filmu i mogu da nađem neku jaču manu. Počela je odjavna špica, ja sam isključio plejer, i istog trenutka poželeo da načinim listu sa 25 najboljih filmova koje sam pogledao, i da u tu listu uključim i To Kill a Mockingbird. Zaslužio je to, svakako. Glumci su svoj deo posla uradili odlično, priča je takođe izvrsna, a teme koje su obrađene nisu vezane samo za jedno doba, tridesete, čak ni za šezdesete godine – o njima se govori i danas, a uveren sam, tek će se govoriti na neki konstruktivniji način.
Jednom rečju – potpun film, remek-delo svetske kinematografije, mada vam nisam bio potreban ja da biste to saznali.
10/10
Autor: Darko Jovanov
