Danas je retko da me neki film iznenadi. Međutim, ovaj jeste i to na drugačiji način, u danima posle. Da, tako je. Iako mi je legao na prvu, to je bilo ono više simpatično osećanje, iliti lagano zadovoljstvo odgledanim. Međutim, u danima koji su usledili, misli su mi lutale nazad, pokrenule razmišljanje i kao rezultat iznedrile zaključke. Tek tada je moje iznenađenje bilo na nivou, pa sam i sam sebe iznenadio iznenadivši se, koliko toga je isplivalo iz malog filma. Istinita priča, život i sva veličanstvenost njegove sposobnosti da kroz naizgled apsurd, slučajnost u stvari pokaže svoj smisao. Zbog toga ovo je manje recenzija, a više promišljanje o sjajnim Piratima Somalije.
Godina je 2008. Mladi Džej Bahadur (Evan Peters) živi u podrumu svojih roditelja i radi za firmu koja proizvodi ubruse i to one Premium. Obilazi prodavnice istraživajući gde i kako se prodaju, gde stoje na policama itd., a potom svoje izveštaje šalje kompaniji. Sanja da upiše Harvard i postane novinar, to mu je i plan u godini koja sledi. Mala nezgoda će ga odvesti u čekaonicu hitne pomoći gde slučajno nailazi na legendu novinarstva Toblina (Al Pacino). Kroz razgovor sa njim dve stvari promeniće mu život. Jedna je Fuck Harvard, a druga Somalija…
The Pirates of Somalia je film zasnovan na istinitoj priči, a koju je u knjigu pretočio upravo Džej Bahadur, junak našeg filma. Režiju i scenario potpisuje Bryan Buckley, koji je pre ovoga imao jedan dugometražni film Bronze i više kratkih. Najpoznatiji od tih kratkih je Asad za koji je dobio i nominaciju za Oskara.
Ono što je srž uspeha ovog filma je priča, koja je sama po sebi čudesna u svojoj apsurdnosti (o tome malo kasnije). Tu srž ili ono nešto, potrebno da jedan film bude poseban, znalački je upakovao režiser. Napravio je filmski prikaz iste pitak, lagan i zabavan za gledati. Dok traje ta lakoća gledanja u podsvesti vam se infiltrira, kao virus, smisao i poruka koju priča nosi. Kasnije se aktivira i vršlja vam po glavi. Odličan posao je napravio Bakli, takav da ću rado gledati i njegov prethodni film, a i one koji će, siguran sam doći.
Veliku ulogu u svemo ovome je imala i glumačka ekipa, a posebno Evan Piters, koji i nosi čitav film. Evan je inače glumac kojeg gotivim. Lansirala ga je AHS, međutim, nema ga toliko na velikim ekranima, par filmova i to je to. Evan ima veliki potencijal i mislim da bi trebao da se okane amerikanizovanih horror priča i okrene filmovima. Ovde je odličan i potpuno utopljen u smisao priče, čiji je sam on najveći deo. Svoj posao prvog temeljnog stuba apsurda nosi snažno, uverljivo i zato imam samo reči hvale.
Pojavljuje se i Al Paćino, koji izgleda kao da preskače sa jednog seta na drugi, jer je isti vizuelno i glumom u zadnjih dvadeset filmova. Dao je malo šmeka, ali odavno je vreme za penziju, rekao bih bez imalo ustezanja. Treći lik koji uz Petersa uzima najviše prostora je Barkhad Abdi koji tumači lika koji se zove, Abdi. Sjajni Somalijac, proslavio se ulogom u filmu Captain Phillips, a ta priča se i u ovom filmu pojavljuje kratko. Ovde je uz Pitersa drugi stub filma, iliti apsurda, i njih dvojica sa još mnogo sitnica, nekih pomenutih, nekih ne, čine ovaj pravi mali Apsurdistan.
Zašto apsurd? Kada prođete kroz priču, biće vam zaista jasno. Od početka, smisao koji se nameće kroz Džejev život je jedan apsurd, ali u smislu da je protivan logici. Njegov san je da ode na Harvard, postane novinar, sa velikim pričama. Realnost, sa druge strane, je da živi samostalno u podrumu svojih roditelja i analizira tržište papirnih ubrusa, ali onih Premium. Njegova samostalnost ogleda se u posedovanju sandučeta za poštu (koju pre istog pregleda njegova majka). Upravo taj sudar njegovih težnji i životne prisile ili realnosti u kojoj živi, planira svoju budućnost ili viziju života, za koju ne zna kako će se odvijati, je sam po sebi apsurd.
Potom, njegove sve dalje odluke pokretane su apsurdnim dešavanjima. Menja život na osnovu saveta poznatog novinara, koji je potpuno protivan logici pravljenja novinarskog zanata. Na tu protivnost logici nižu se druge. Jedan e-mail, ispucan u prazno, otvara najveća i najčvršća vrata. Sve znanje o sopstvenoj realnosti više ne vrede, jer realnost je sada ona koja pripada drugom svetu. Stranac na drugom kraju sveta postaje brat. Ljubav i lepota grade se po potpuno drugačijim standardima. Sva logika odlazi kroz prozor, a upravo taj apsurd jedini može otvoriti mu oči kako bi spoznao, zaista, svet u kome se našao.
Da li je progress, napredak, moderno društvo, zaista budućnost i blagostanje čitavom svetu? Globalizam? Demokratija? Kalup i jedan način života po strogo postavljenim pravilima, nekoga tamo na vrhu? Ili, sa druge strane, naš svet je sazdan od stotine malih svetova. Gde svaki ima svoja pravila i logičnosti. Načine i smisao. Pre bih rekao da je ovo drugo. A onda u sudaru tih svetova, dolazi do suprostavljenih logika i realnosti i u stvari čitav svet i život pretvara se u apsurd. Jer kako drugačije nazvati taj trenutak u vremenu gde se svetovi sudare. Gde jedan svet živi u svojoj logici, u kojoj se svi problemi rešavaju razgovorom, ma koliko dugo trajali.
Potom dođe drugi, napredniji svet. Pod plaštom progresa i moderne budućnosti, neutaživo žedan i gladan tuđeg. Donoseći progres i nove vrednosti, donosi i užas oružja i rata do tada nepoznat tom malom svetu. Potom, u drugom trenutku, decenija kasnijih, to gordo čudovište, se sprema uništiti svet kog su sami zatrovali svojim oružjem i vrednostima. Jer taj mali svet želi sačuvati svoje koristeći se onim što mu je nametnuto. I tako, valja se taj apsurd, gde veliki misli da donosi progress malom, istovremeno ga uništavajući. A najveći apsurd od svega toga je što će veliki progledati tek, kad pročita vesti jednog novinara, koji to u stvari nije.
Ovo i mnogo toga još potaklo je moje misli da se vrtlože proteklih dana. Pored onih prvih razloga, ovo samo po sebi mi je dovoljno da ovaj film preporučim svima i da ga nazovem odličnim. Možda je to samo tako meni bilo. Možda su ovo samo piskaranja izazvana preteranim razmišljanjem o hiljadu tema u kovitlacu našeg nam života. Možda vas ni ne dirne. Ali ću ga istinski preporučiti.
Naizgled, lagana zabava, nosi daleko više ispod površine. Zalazi pod kožu, ako mu dopustite i tera na razmišljanje danima posle. To je više no što bilo koji filmofil može tražiti od nekog filma. Odlično režiran i glumački prenesen, u pustinjskom okruženju je idealna preporuka za ovo hladno vreme. Zavalite se pod topao prekrivač, uživajte u filmu i pustite ga da uradi svoju magiju.
| Scenario | |
| Gluma | |
| Režija | |
| Vizuelni utisak | |
| Lični utisak |
Saša Pešikan
Latest posts by Saša Pešikan (see all)
- A Quiet Place (2018) - 15/04/2018
- Ready Player One (2018) - 02/04/2018
- You Were Never Really Here (2017) - 11/03/2018
