The Master (2012)

Vaša ocena filma:
[Total: 10   Average: 4/5]

Paul Thomas Anderson je autor čiji filmovi uglavnom ne apeluju na širu publiku. Anderson spada u šačicu onih mejnstrim reditelja čija dela ne vijaju ogromni komercijalni uspeh, već nastoje da ponude nešto drugačije, nešto posebno, nešto što ne spada u obruč glupe i besmislene zabave. Tvorac filmova kao što su Boogie Nights, Magnolia i There Will Be Blood, dela koja se bave sociologijom, istražuju ljudsko ponašanje i generalno psihologiju i svest, prosečnom gledaocu deluju izuzetno zamorno, dok onima koju su spremni i voljni da se udube u materiju i analiziraju svaki suptilno umetnuti sloj zasebno, doživljavaju ove filmove kao kultnim i revolucionarnim.

Banalno gledano, The Master priča priču o duhovno praznoj, konstatno pijanoj lutalici Frediju Kvilu (Joaquin Phoenix), čoveku bez svrhe i motiva u životu, koji pronalazi utočište u društvu Uzroka (The Cause), vrlo specifične religijske grupacije predvođene od strane harizmatičnog naučnika, doktora i pisca Lankastera Doda (Philip Seymour Hoffman). Naravno, ovakav opis ni najmanje ne čini uslugu novom Andersonovom projektu, niti uspeva da nagovesti na čemu je primarni fokus ovog vrlo intrigatnog filma. Centriran oko novoformiranog prijateljstva izmeđe dve apsolutno različite individue, The Master u svom suptilnom izrazu izlaže prilično oštre kritke sajentologije i nastoji da kroz brojne sekvence iskaže licemerstvo, potrebu za kontrolom ljudi i manipulacijom njihove svesti.

Anderson ovde odbacuje sve okove klasičnog izlaganja narativa. Vođen krivljenjem svesti naših subjekata, The Master radnju više razvija kroz mentalna putovanja na koja glavni duo kreće od momenta njihovog prvog susreta, pa do trenutka kada se zapravo upoznaju jedan sa drugim, nego što to radi u tradicionalnom smislu elaboriranja priče. Za ljude koji ne budu uspeli da shvate poentu i cilj filma delovaće kao da se u nešto jače od dva sata nije skoro pa ništa desilo, dok oni koji spoznaju smisao, smatraće da se odvilo i više toga nego što su očekivali.

Čitava radnja je ispričana iz Fredijeve perspektive, tako da mnoštvo toga što se odvija će prilično biti subjektivno predstavljeno i veliki broj pitanja će nam na kraju ostati bez nekog konkretnog odgovora, baš kao i samom Frediju. Čitava ta misterija forme i scene koje iznenada presecaju priču su na granici sna i stvarnosti, što opet vraća na pitanje da li reditelj upravo tim trikovima pokušava da nam da do znanja u kakvom se mentalnom stanju naš protagonista nalazi?

Iako najavljivan kao film okrenut kritikovanju sajentologije, imam potrebu da naznačim da to nije glavna tema ovog ostvarenja, već predstavlja samo podzaplet. Gledaoci će sa sajentologijom biti tek povezani kada protekne skoro pa dve trećine filma, ali će se do tada drama toliko intezivno razviti da će u potpunosti iznenaditi priključak još jednog kritički žestokog sloja. Primarni fokus priče je upravo na odnosu dva potpuno različita lika koji lepo maskirano razmenjuju jedan sa drugim svoje proizvode za koje na kraju ispada da su oba podjednako otrovna i štetna po zdravlje konzumenta.

Naravno, Anderson je ovo toliko genijalno i suptilno spakovao, odnosno sakrio ispod mnogobrojnih intrigantnih slojeva koji prave diverziju i skidaju fokus sa esencije i glavne poruke filma, da će velika većina propustiti smisao da spozna zajedničku nit aktera, ali očigledno njega za to nije briga. Razumevanje odnosa protagonista doživljavam kao poseban poklon autora svojim najinteligentnijim fanovima, bez namere da ovo zvuči pretenciozno. The Master nema junake i negativce, on jednostavno oslikava ljude u nameri da svoj otrov i smeće zavale na lepo izreklamiran način, u stilu vas ubede davam čine uslugu, umesto da za cilj imaju da se okoriste o vas.

I pored apsolutno genijalnog scenarija, najveće bogatsvo filma The Master ipak leži u njegovom kastingu. Filip Sejmur Hofman, čovek koji često sarađuje sa Andersonom, je još jednom pružio izuzetno snažan i memorabilan performans koji je vrlo ozbiljan kandidat za Oskara. Najveće iznenađenje je definitivno kvalitet nastupa koji je pružio Hoakin Finiks. Iako niko ne sumnja u njegov talenat, posle glupog sarkastičnog dokumentarca i ciničnog nastupa kod Dejvida Letermana, Finiks je svoju karijeru doveo na granicu propasti. Kao što sam rekao, znao sam da je Finiks izuzetno sposoban glumac, ali ovako intenzivan i sirov nastup nikako nisam očekivao.

Fredi Kvil je definitivno najbolje nešto što je Hoakin do sada pokazao na filmu. Pored kompletne transformacije stava, mucanja, mlataranja ruku i neuravnoteženog pogleda, Finiksov Fredi Kvil se može opisati kao zalutala tempirana bomba koja u svakom momentu može da eksplodira. Za mene je Finiks apsolutni prvi kandidat za osvajanje Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. Iako pruža solidan doprinos, Ejmi Adams (Amy Adams) me i nije baš nešto oduševila, ali opet nemam nikave zamerke na ono što je iznela u filmu.

Još jedna mnogima sitna, meni izuzetno bitna stvar koja mi se svidela u filmu, jeste koliko je samo skromno snimljen, bez ikakvih efekata, trikova i krivljenja prirodnih boja. Anderson je sklopio toliko dobar i kompleksan projekat da nije imao nikakvu potrebu da ga površinski šminka ne bi li sakrio šupljine koje se kriju untar samog filma.

The Master je izuzetno originalan i nekonvecionalan film koji se bavi vrlo ozbiljnim temana na način koji do sada nije još viđen, i kao šlag na čitavu tu krasnu tortu, nosi vrlo inteligentne i suptilne kritike i poruke sa sobom. Ovo definitivno nije film za širu publiku i one koji očekuju banalnu zabavu, tako da ga ne bih preporučio svima, ali zato onima koji vole da se bave psihologijom i zahtevnim filmovima koji se nakon gledanja danima vrte po glavi, definitivno predlažem da se upuste u ovo remek-delo.

Anderson još jednom poklanja maestralan projekat koji ću svrstati u ultimativne klasike i ubaciti ga u listu najomiljenijih filmova.

moja konačna ocena: 10/10

 Autor: Goran Mirković

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)