The Last Duel (2021)

Vaša ocena filma:

The Last Duel je istorijska drama koju je režirao Ridli Skot po scenariju koji su napisali Nikol Holofscener, Ben Aflek i Met Dejmon. Priča se bazira na istinitim događajima koji su opisani u knjizi The Last Duel: A True Story of Trial by Combat in Medieval France Erika Džegera. Adaptacija je najavljena još 2015. godine, film je imao svetsku premijeru na festivalu u Veneciji u septembru, da bi bioskopska distribucija krenula 15. oktobra posredstvom kompanije 20th Century Studios.

Radnja filma je smeštena u srednjovekovnu Francusku usred stogodišnjeg rata i prati Žana de Karuža (Met Dejmon) i Žaka le Grisa (Adam Drajver), dugogodišnje prijatelje i saborce koji su postali ljuti protivnici. Dok je de Karuž poštovan vitez poznat po svojoj hrabrosti i veštini na bojnom polju, le Grisa inteligencija i elokvencija čine cenjenim plemićem i desnom rukom grofa Pjera de Alansona (Ben Aflek). U centar njihovog sukoba je smeštena Margerit de Karuž (Džodi Komer) koja pokreće sudski proces protiv le Grisa, koji će rezultirati viteškim dvobojem.

Događaji priče su podeljeni u tri različita poglavlja i predstavljena su kroz rašomon efekat koji u svakom poglavlju odražava kontradiktorne perspektive tri glavna lika. Rašomon efekat predstavljaja uticaj subjektivnosti percepcije na prisećanje, usled čega posmatrači određenog događaja proizvode značajno različita, ali jednako uverljiva svedočenja. The Last Duel se bavi istinom, kako perspektiva može da promeni čovekovo razumevanje stvarnosti i tužnom činjenicom da pravda nije uopšte bitna u kulturi koja brine samo o statusu ili hirovima onoga ko ima najveću moć.

Margerit je snažna i hrabra žena koja je bila spremna da u vremenu sveprisutne moći muškaraca sama stane u službu istine. Ona odbija da ćuti, što dovodi njen život u opasnost i njena priča je definitivno najvažnija u ovom filmu, kako u smislu naracije, tako i u pogledu pravnog slučaja između Žana i Žaka. Scenario je predstavlja na pametan način, recimo u prvom poglavlju je odana i obožavana supruga, dok u drugom služi kao predmet zabranjene naklonosti. U krajnjem slučaju, ona je jedina osoba koja garantovano zna istinu o tome šta se dogodilo.

Prvo poglavlje predstavlja priču iz perspektive Žana, dok je druga ostavljena za Žaka, a verujem da je cela poenta u tome da vidimo koliko su te perspektive nepouzdane. Zamišljamo da se istinitost pojedinih scena, posmatranih iz obe perspektive, nalazi negde u sredini – negde između Žanovog uverenja da je čovek koji ima pravo na poštovanje i visok položaj i kome je načinjena nepravda zbog čoveka koji mu je bio prijatelj i Žakovog uverenja da je uprkos svojim manama dobroćudan i odan. U očima zakona, pobednik dvoboja bi se pokazao ispravnim jer bi pobeda bila definitivni znak božanskog autoriteta iznad svake presude običnog naroda ili samog kralja. Međutim, sumorna stvarnost je da ne može biti pravog pobednika u ovoj borbi.

Margeritina perspektiva sve to odbacuje. U njenoj priči stvarne ili izmišljene izdaje, svađe, politička manevrisanja, verovanja muškaraca o samome sebi ili o drugima – uopšte nisu bitna. Treće poglavlje ruši svaki smisao koji imamo o Žanu ili Žaku, kao i osnovama zakona i načinu izvršavanja pravde u to vreme. U ovom poglavlju shvatamo koliko je besmisleno što se bilo koji oblik pravde za Margerit može postići putem konačnog dvoboja, iako taj dvoboj nema nikakve veze sa njom – njena uloga je da čeka dok drugi ljudi koji su lične interese maskirali kao viteštvo određuju njenu sudbinu.

Za razliku od filma Rashomon, ovde perspektive nisu drastično drugačije jer gotovo sve saznajemo u prvom poglavlju, a ostala dva manje-više služe kao potvrda, što dovodi do osećaja repetitivnosti. Upravo zbog toga ovaj epski film ne ostavlja prostora nekoj misteriji ili napetosti, a samim tim nema ni postojani intenzitet dešavanja, osim onih brutalno realističnih na bojnom polju ili u samom dvoboju – malo je čudno što film koji se zalaže za feminističke teme veću značaj pridaje krvavoj borbi do smrti.

The Last Duel je istorijska drama smeštena u vreme kada su žene bile prepuštene na milost i nemilost ljudima koji su brinuli o svom statusu čak i kad je nečiji život u pitanju – vrlo dobra, ali i repetitivna kritika sistemskoj mizoginiji koja nije toliko efikasna koliko je mogla biti.

moja konačna ocena: 8/10